Перо Савов Јововић - Крвави састанак (1837)

Крвави састанак  (1837).

Књигу пише Клисић попе Мило,

На Суторман, на росну ливаду,

А посла је у Барску крајину,

У поносно село Туђемиле,

А на руке Веловићу Дуру,

Овако га попе поздравио:

“Веловићу, побратиме Дуро,

Јутрос рано прије јарког сунца,

Жалосни ме гласи допадоше,

Да два силна змаја погубисте;

Два јунака једноимењака,

Јововића и Вуксановића,

Ниже Бара, у пољу барскоме,

На бијелу Мателића кулу.

Погуби их Суличића Мехо

И делија Бибезићу Зеко,

На мир божи и на вјеру тврду,

Но је хадет такви у Крајини,

Да изнесеш љеша од јунака,

И да дођеш на Церу на воду,

У високу Суторман планину.

А дајем ти божу вјеру тврду,

Од Глухога Дола јуначкога,

Нитко неће на прихвату доћи,

Н’ако  моји десетак Лимјана!

А још знади побратиме Дуро:

Да смо тврду вјеру ухватили,

До прољетна дана Ђурђевога.

Вјера ми је тврђа од камена”.

Кад је Дура књига допанула,

Једанак је на ноге скочио,

Собом узе десет Туђемила,

Па га ето кули Матезића,

И товари љеша од јунака,

На његова дебелога вранца.

Натовари оба на једнога,

Па га ето пољем испод града,

И пријеђе воду Жељезницу,

Нахвати се Суторман планине.

Кад изиде уз Церске Лазине:

Младо Туре силно и бијесно,

Не даје му ђаво мировати,

Но засука свилене рукаве,

А у руке троструку камџију,

Бије мртве на коњу јунаке.

А гледа га Клисић попе Мило,

И његово десетак Лимјана,

Нимало му мило не бијаше.

А вели му Вучајковић Живко:

“О, Турчине, Веловићу Дуро!

Нит’ је добро, нити је поштено,

Сада овђен пред нашим очима,

Бити мртве на коњу јунаке,

Да су оба у животу Марка,

Не би мога’ на њих ни гледати.

А не к’моли ударат’ камџијом!”

На то њему одговара Дуро:

“Мучи, Живко, од курве копиле

Ја бих тебе жива ударио,

Па се на ме не би обрнуо!”

Плану Живко као ватра жива

А срдито Дуру одговара:

“Ја нијесам курвино копиле

Но зна ми се и отац и мајка!”

Па упири свијетлу латинку,

Те је Дуру срце изгорио;

Паде Дуро у траву на главу,

А допаде Смаиловић Сило,

Од образа ћошајлију пали,

И погоди Вучајковић Живка,

По сред пуца, ђе му срце куца,

Ни жива га земља не дочека.

А прискочи Клисић попе Мило,

У хитање пали џевердара,

Те је ниско Сила подватио,

Саломи му ноге обадвије.

Клече Сило на оба кољена,

Обје стави на кубуре руке.

Примаче се Клисић попе Мило,

Са руке га удри џевердаром,

По јуначкој на рамена глави,

Колико га лако ударио,

Приби џека на дв’је половине,

И добру му посијече главу.

У то гракну Вуксановић Саво,

Из Тврдоча брда високога,

Са његово педесет момака,

Који дошли бјеху на прихвату.

Гракну Саво низ Церске Лазине,

Од Сава се препадоше Турци,

Утекоше пут Камена црна.

А за њима вранац Веловића.

Ћераше их до Камена црна,

И ухвате Веловића вранца,

И на вранца обадва јунака.

Па се момци натраг повратише,

Док дођоше у село Лимјане,

У Каруче, пред бијелом црквом,

И мртвога Живка сахранише,

Бог му вјечни спомен даровао!

А обадва догнаше јунака

У Глухи-до, пред саборном црквом

Укопаше и ожаловаше.

Још се Саво на гробљу заклиње:

“Да ће своју главу изгубити,

Или своју браћу осветити”.

Па оправи вранца Веловића,

По робињи вранца оправио,

И овако њојзи проговара:

“Хајде с Богом лијепа ђевојко

Када дођеш у Барску крајину,

Ту ћеш Турке на искупу наћи,

Ђе но браћу сахрањују мртву,

Пред џамијом, на сред Туђемила,

Од мене ћеш поздрав понијети,

Ил’ ћу моју браћу осветити,

Ил’  ће моја окапати глава,

На бедеме Бара бијелога;

Ђе су братске окапале главе”.

Што је реко није преварио.

Спјевао: Перо Савов Јововић

Босанска Вила бр 14-15  1894.