Назиф Ресуловић - Алекси Шантићу

 

 

Алекси Шантићу

2.-II. 1924. г.

 

Што Неретва плачно шуми

И што звона тужно бију?

Што ли свуда по Мостару

Бајраци се црни вију?

 

Душа једног Великана

Ишчезла је с’ овог Света.

Прхнула је у етерје

Да настави песму Лета.

 

Алекса нас оставио

Да потражи баште нове

И у рајском перивоју

Да опева вечне снове.

 

Његов Гениј певао је

Кад туђинцу Босна оде:

Не селите, браћо мила,

Останите с нама овде!

 

Јер вас сунце туђе неће

Гријат’ к’о што ово грије,

Грк је тамо комад хљеба

Где свог нема, брата није!

 

Он је био песник Бола

Братства, Слоге и Слободе;

И кад Зору дочекао

Остави нас: у рај оде...

 

Моја Вила, ево, хита

Да му на гроб ловор мете,

Усплакано срце јеца:

Лију сузе крупне клете...