Томо П. Ораовац - Данашњи људи

 

 

Данашњи људи

 

Имах једног пријатеља

И бјеше ми много мио;

Од ког никад ништа н’есам

У тајности оставио!

 

Е он бјеше тврди камен

Ђе остављах тајне моје;

А од мене и он исто

Није крио нигда своје ....

 

И дуго смо живовали,

Ка’ рођена браћа мила,

Али судба-варалица

Данас нас је раздвојила!....

 

Па на тешком раздвајању

Ја се заклех већ да нећу

Казат ником своје мисли,

Своју жалост, своју срећу....

 

Е су људи чудновати,

Сваки дан су другог кроја:

Данас вичу: рат не треба!...

Сутра: јуриш посред боја!...

 

У час кажу, да слободу  

Више свега они љубе:

Другог часа внђећеш их

Пред душманом ропски дубе! —

 

***

Но овоме чуда није

Кад сад нема постојанства:

Већ охоласт-самољубље

Влада људма мјесто браства!

 

Томо П. Ораовац

  

1880.

Toмo П. Opaoвaц - Највећа рана

 

Највећа рана

 

У млађаном мом животу

Тужних имах ја часова,

И на сваком мом кораку

Жалоснијех чух гласова!...

 

Љубио сам некад жаром

Ка’ што само пјесник може;

И мислио сам у себи:

Је ли сретн’ји ико Боже?!

 

Е ја имах цуру дивну,

И бјеше ми одвећ мила:

А сад ју је црна земља

Мjесто мене пољубила ....

 

Имао сам оца стара,

И он мени бјеше мио,

И њега сам на бојноме

Овом пољу изгубио! —

 

Доста браће племените

Око себе ја сам има’:

Ал’ студени камен ето

Покривало сад је њима ....

 

А гдје су ми пријатељи

Штo сy са мном јели, пили?

У дјетињству многе шале

И весеља проводили?

 

Многе од њих више неће

Сунце никад огријати;

Само једно што ме тјеши:

Гуслар ће их спомињати !

 

Но те туге и невоље

Шо су досад на ме биле,

Саме собом оне су се

Са срца ми изгладиле....

 

Но су ово веће муке

ІІІто се тешко видат дају:

Притискао брат је брата,

Један другом вид копају!...

 

Пa куда се год окренем,

Mа на коју св’јета страну

Вазда видим п0 некакву

Смртоносну брацку рану!...

 

Па ме зато срце боли,

И од тешког јада тишти;

С неколика кавгаџија

Тужан народ ће да пишти ..

 

О, кан’те се свађалице,

Од вашега кавгалука:

E ће на вас панут клетва,

Ка на Вују*) и на Вука !...

 

Не буните јадан народ

Да брат брату очи вади;

Већ радите за напредак,

Е смо јоште доста млади:

 

Па какво се сада сјеме

У невини народ сије;

To ћe њему за увијек

Таквим плодом да проклије ...

 

О, кан’те се свађалице,

Од вашета кавгалука:

Е ће на вас панут клетва

Ка’ на Вују и на Вука....

 

Томо П. Ораовац

 

Фундина 1879.

 

*) Вујица-Кара-Ђорђа убица.

 

 "Slovinac" br. 2 1880.

  

Томо Ораовац - Скадарском језеру

Скадарском језеру

Језеро дивно, језеро бајно

Хајде ми хајде, ти кажи сада:

Чија то сила, чија то рука,

Поносно ево са тобом влада?

Да ли још држи валове твоје

Та турска горда и дивља сила?

Или те љуби, или те грли

Поносна дивна ловћенска вила?

Да ли се и још валови твоји

Тамо и амо немило муте?

Да ли на борбе? Да ли на муке,

Трудне и кобне, и сада слуте? ….

Језеро дивно, језеро бајно!

Мирно и тихо сад ево ти си;

У оне патње, у оне муке,

Што до сад бјеше, ти више ниси.

Валови твоји, што никад до сад,

Умилно плове, умилно крећу:

А српске шајке по њима ево

Поносно плове, мирно се шећу.

Језеро дивно, језеро бајно!

Ловћенска вила руку ти пружи

А небо одзгор благослов даде

И ти се њоме вјечно удружи.

Сад мирно шећи, валове њихај,

С крај наше тврде бесмртне Горе;

Реци Бојани да поздрав дају

Пре него пођу у сиње море.

Нека и она од сада знаде

Да и  њу тражи ловћенска вила;

Е она тече у српско море

И српска негда она је била.

А српска вила с Ловћена брега

Све српско што је добити мора

Зато се мучи, зато се пати,

Слободу ствара из ових гора.

Она је ране видала оне

Што Срба тиште од много љета;

Она је мајка слободе српске

Зато је Србу свакоме света.

Буднијем оком, мишицом јаком,

Избави Зету од турске силе;

Те данас ево валови твоји,

Гдје им је воља, слободно криле.

Зато ти љуби ловћенску вилу,

Тврдо и вјерно, држи се с њоме

Па се ти небој нигда и ниђе

Ни једном, малом, валићу своме.

Глас Црногорца  28-IV-1879