Ново доба
Ја живим у добу, које много
хоће,
У данима свежим што мире на
јутро,
Узорану земљу и краљевско
воће --,
И ја сам ногом сам своје
путе утро...
На први ћу позив распевана
петла,
Окупан у гримиз растаљених
зора
Походити знојем наша поља
светла
Уз молитве неме пробуђених
гора.
Мене мами мирис рaзoрaних бразда,
И узорна рађа малог мравињака,
И све што у мени вечна нарав сазда
Нек згара на огњу сунчанијех зрака.
Ја припадам чети славно што
је никла,
После свијех беда из
јуначке крви,
Која се на буке живота већ
свикла
И у вртлог њихов ја ускaчем
први!
Срушили смо многе лавре и
кумире,
Дотерасмо лажног цара до
дувара,
Поломисмо уске међе и
оквире
Бојовним и ретким срцем из
недара.
Сад зидати треба и ронити смело,
У дно реке бурне у паклено недро –
Износит у зуб’ма песак на видело
Свољом што се ребри ко развито једро.
Исаије Митровић
“Илустровани Лист” број 8
Нема коментара:
Постави коментар