понедељак, 15. јун 2020.

Риза-бег Капетановић - У осами






У осами

У пустињи, гдје но оро
Своје гн’jездо вије,
Гдје но хајдук по пећини
 С дружином се крије.

Вита јела гдје се вије
Небу под облаке,
Која најпре жарког сунца
Дочекује зраке;

Гдје потоци милим гласом
Низ брежеуљке шуме,
Гдје се виле посестриме
Између се куме.

Колиба се једна види
Кроз дрвеће густо,
А око ње никог нема
Ко да је све пусто.
Јасенови и борови
Вpx ње гране шире,
А шарени гуштерови
Испод ст’јена вире.

Гласа једног не мо’ш чути
Нигдје никог није,
Beћ’ што само кад и када
Мрки вук завије.

У калиби кћи горштака
Као горска вила,
Око једне само руже
Руке је савила.

Оца, мајке, браћe, сeje,
Ниђе никог нема,
Само једна стара баба
У буџаку др’jема.

А дјевојки ко дан добар
Добра и ваљана,
Јер таку је одгојила
Њена добра нана.

Бадем — очи прекривају
Трепавице вране,
Плаве косе мотају се
О ружине гране.

Зажарено бјело лице
Као мира рујна,
А кроз лишће — румен руже
Bиpe њедра бујна.

Hи за какву не зна тугу
Hи за какве јаде,
Око своје само руке
Што радити знаде.

Заљева је хладном водом
С њом се само дружи,
Ништа нема што би могло
Наудити ружи;

Oгpћe је меком земљом
Исправља јој гране,
Чим изађе жарко сунце
Одмах је огране.

Јасним гласом уз њу пјева
„Расти ружо расти,
У теби су само једној
Мога срца сласти.“

Риза-бег Капетановић*)



*) Ово је син познатог српског књижевника Мехмед-бега Капетановића. Ми га радосно поздрављамо на овоме путу     — желећи му среће и успјеха!

                                                                 Уред.


“Босанска Вила”  бр. 10  1890.










Нема коментара:

Постави коментар