Димитрије М. Јефтовић-Полимац - На бојишту

На бојишту

Подне:

Мир и жега: све трепери, камен гори, шума дрема

и реко би да ниједне на бојишту душе нема!...

Нигде звука ни јаука, тајанствено поље ћути

и свуда се по бојишту прекопана земља жути.

Вече:

Све што више дан пролази и наступа хладно вече

све бурније и бурније на бојишту време тече.

А кад сутон земљу скрије и прва кап росе кане

Све зајечи и загрми, свуд паклена ватра плане.

Поноћ:

Јечи, грми, ври и свитка … хиљадама лети зрна

без којих је необична на бојишту поноћ црна.

Земунице све се тресу, на кораку сваком грува.

И ту кога смрт не нађе, то га сами Господ чува.

Зора:

Све што више зора светли на бојишту све је тише

И кад сване нигде једне не чује се пушке више

Све обично, ништа ново, опет иста песма стара:

Опет јато авијона као јуче небо шара…

Јутро:

Тад поново све загрми; у облаку бој се бије,

Док још јато авијона прелећело логор није.

Наши Гали и Британи с “Њепорима” у њих грну

И туђи се авијони побеђени натраг врну.

“На рекама Маћедонским”

Димитрије М. Јефтовић-Полимац

Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,

Вама, добре, племените кћери славног Албиона,

Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.

И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.