Нешо К. Станић - Пјесма Србину

Пјесма Србину

О Србине, брате по млијеку

И по вјери и по народности;

Који чуваш аманете старе,

Славу славиш, налажеш бадњаке,

Гусле држиш те славиш јунаке

…… Што си тако Богу згријешио

Те си таквих патња препатио

У толики дуги низ вјекова

А највише с ови крај Косова …

А пред тијем у времена стара

Бич си био Грка и Бугара

И ако ти једновјерци бише,

О гробу ти свом снагом радише

Ал’ у гробу што тебе копаше

Обојица у њ’ се затрпаше.

Грозан гробар с’ истока дојури

Те их оба у један гроб сјури,

Тај проклети гробар из Азије

Шће и тебе у гроб да зарије,

Ти му Србе “еј вала” не рече

Нит од страха његова утече,

Но си Србе пред тијем гробаром

Истака’ се мачем и ‘анџаром,

Те се с’ њиме и коштац ухвати

И стасте се очајно хрвати,

Хрвасте се дуги низ вјекова,

А највише с’ ови крај Косова,

Хрвући се неколико вијека

Дивљи гробар гроб ти не сачека,

У хрвању пет столећа прође

Ни данас му ево крај не дође,

Ал’ си Србе Србином остао,

Нит’ си пао, нит’ си одустао

Тражит твоје што је некад било,

Па још ти се није досадило,

Јер ти памтиш твога царства међе,

Које теби оста у наслеђе,

У њ’ се баште твоји супарници,

Стари твоји заклети крвници,

Од којега немој одустати,

Док ћеш Србе Србином се звати.

Нешо К. Станић, Подгорица