Милутин Јовановић - Отаџбини

Отаџбини

Ми те сви волимо љубављу нечујном

Без вашарске ларме, тихо и предано,

И никад ником неће бити знано

Каква верност тече нашом крви рујном.

Јер ми не умемо, попут фарисеја,

Да од срца свога правимо дућане;

Ми смо као снегом завејане стране

Пуне сочне траве и цветних алеја.

Волимо те ћутке, к’о  пас господара,

И све муке твоје снажно осећамо

Готови да, задњу кап крви ти дамо:

Ти си души нашој символ свих олтара.

И сваки наш дамар за те снажно бије,

Крећући нам живот, што припада теби,

Ко нас не зна никад ни слутио не би

Какав огањ наша мирна душа крије.

И тек оног дана кад плаве висине

Задрхтале буду од рике топова –

Ти ћеш познат љубав верних ти синова

И пробуђен огањ тихе душе њине.

Отаџбино мајко, веруј страшном вером

У синове твоје ћутљиве и мирне,

Веруј, да за твоје све часове грке

Крвавом ће они исплатити мером.

Милутин Јовановић

“Балкански рат” бр. 4  1913.