субота, 12. децембар 2015.

Душан Петровић - Нема те више

Нема те више 

Ти постојиш само у успоменама,
Носимо те собом у својим душама,
Помињемо с болом са бледим уснама,
Јер живиш још само у нашим сновима...

Кад смо одлазили - ти си нас пратила,
Сву смо твоју прошлост понели са нама;
У души си својој са нама патила,
И кад смо отишли - остала си сама.

Понели смо собом твој крст у самоћи,
У судбини нашој сва твоја распећа,
Да твој удес носе у крвавој ноћи
Наше болне душе и рањена плећа.

Алми ипак ћутке, ко на каквом пиру,
Испијамо чаше горчине и жучи,
И стојимо неми, у светачком миру,
Док нас горка стварност самртнички мучи.

И тако лутамо - с тобом у самоћи,
Сећања нас болна још вежу за тебе -
Твоје старе славе и негдашње моћи -
Све док и нас удес грубо не погребе.

Тебе нема више тамо где си била,
Где су очи наше угледале дана,
Згаснуше огњишта што су некад била
Уточишта тузи и лек наших рана.

Тебе нема више - нас је небо мраком
Засуло ко море риком страшних вала,
Да нам живот слије са самртном раком
И душе затрује проклетством свих зала.

Свака наша суза пре него што кане
Блиста твојим болом одано и жудно,
И рањено срце - чак и када стане -
Биће вечно с тобом, и вечито будно.

И кад најзад прими препуњена чаша
И наш задњи уздах на самртној стази,
Доћи ћемо теби, добра мајко наша,
Тамо
Где сва твоја слава никад не залази!


Душан Петровић

Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош” 








Нема коментара:

Постави коментар