Милош Перовић - После првог боја

После првог боја

Престаде звека мачева и цика

Смртније’ цеви, покопасмо мртве

И сложним плотуном поздрависмо жртве

Последња почаст палијех ратника.

Дан затим прође у миру, ал’ када

Ноћ глува паде на гробове свеже

И борце који заморени леже

У сну дубоком, ја осетих тада

К’о  да сам негде далеко ван света

И ван живота, поред мене сени

Мртве и неме, а душа у мени

Без једног даха и једног покрета.

Надамном небо ужаснуто ћути,

Около мене скамењене горе

И ноћ и магла к’о бескрајно море,

А  у вечност се створили минути.

Из безданије’ глувије’ дубина

Гроб мрачан зјапи и на неког чека,

А смрт се негде испод рушевина

На мене злобно кези и церека.

И ступа ближе и руком од леда

К’о  гладан полип за срце ме хвата

И нетремице у очи ме гледа,

Док за њом гракћу  црних врана јата.

И хладно вели: Време ти је мрети;

Докле из ноћи прва муња плане,

Пре но што зора још једанпут сване 

Моји ће нокти у срце продрети.

Милош Перовић, Скопље