На гробу
Сава
Митрова Лековића
Знадем,
смрти да је тебе
Подложна
ти душа свака,
Знадем и то
тужна да си
Ал’
свакоме подједнака.
И пред
твојом силом јаком
Нико виши,
мањи, није
Нит’ ко може имат’
моћи
Да с’ од
тебе куд сакрије.
Па кад
право такво имам
На све шта
је у св’јет живо
Одкуд може
мојој души
Да је на
те ишта криво?
Ал’ јест криво што ти сада
Лековића
узе Сава,
Баш у зори
српске среће
Стога што
те презирава.
Јер када
је преша била
Да се за род
крвца лије,
За те,
смрти, он мараше
Колико да
те било није.
Па што
тако нагло стиже
над
таквијем убојником,
Изгледаш
ми да си стога,
Да си већим
осветником.
Па због
тога што га узе
У ‘во доба криво ми је,
Јербо
сједи то не виђе
Како зора
сада сије.
Како Србин
сложно сада
Османлију
туче, бије.
Како
злотвор гледа сада
Српство
силно као прије.
Ти га
смрти из нас узе
Ал’ од цв’јећа неувелог
Поставиће
српска вила
На гробу
му једно перо.
То ће перо
истакнути,
Да се
знаде, ради знака;
Да у гробу
леже кости
Једног
српског зор јунака
Е, па
смрти, каквијем си
Осветником
њему била
Кад му не
да да погиба
Са цвијећем
српска вила!
Ст. Ђурашковић
Цетињски Вјесник бр. 4 1913
Нема коментара:
Постави коментар