среда, 20. април 2022.

Милан М. Петровић - Миодраг П. Томић



Миодраг П. Томић

вазд. пуковник и први ратни пилот у свету

 

Први ратник у овоме свету,

Као оро из Рудничког гњезда,

Дигао се у брзоме лету,

Изнад сунца, месеца и звезда.

 

Први су га угледали Турци

Изнад Скадра и Бојане реке,

Први пут су авионски звуци

Пробудили Пророка из Меке.

 

На крвавим пировима ратним

Немци су га китили ранама,

Руси својим крстовима златним,

А Французи палминим гранама.

 

И кад срећно у Србију слете

И пољуби родну земљу своју,

Србија му златан венац сплете

Као првом небеском хероју . . .

 

Кад вран гракну над Авалом плавом

И огласи покољ српској деци,

Ко свог роба с овенчаном главом

У тамницу ставише га Немци . . .

 

Јуче му је ископана рака

Туђом руком испод туђег неба,

Али он ће и из гробног мрака

К небу стићи да загрли Феба!

 

Милан М. Петровић

1962











уторак, 19. април 2022.

Мирко Костић - Порука Душману

 

Порука Душману 

 

Душмане, не дирај у овај камен,

да те не сатре, сагори и смрви.

Земља је ова успавани пламен,

жар – привидно само угашен у крви.

 

О, немој да се ни сањат усудиш,

Овдје је стопа преплављена свака.

Планине ове, што их мучки жудиш,

окамењене су кости од јунака.

 

А ове доли, поља ова равна,

и море плаво, срце отаџбине,

крвљу су деца откупила славна.

И ко то дирне, тај мо ра да гине.

 

Још овде мајке пале деци свеће,

гро бо ви њи ни још и сад су свежи.

Марама црна свукуда се среће.

На ужасну повест још се срце јежи.

 

Но земља је наша навикла грозоту,

безбројно је пута крвљу надојена

и зна ла за пораз, ал’ не за срамоту.

Она само мачем сме бит освојена.

 

Душмане, не дирај у овај камен,

да те не сатре, сагори и смрви.

Земља је ова успава нипла мен,

жар – привидно само угашен укрви.

 

Котор, 1939                           Мир-Ко

 

Мирко Костић, „Валови лутања“





понедељак, 18. април 2022.

Мирко Костић - Мајци

 

Мајци

 

Знам, Мајко, увек кад пада хладно вече
Тебе спутава бол, и на ум пада ти Преза.
По мисао на моје патње, глад и беду, срце ти сече
И због нагости моје, хвата те језа.
 
По сву ноћ, ка небу главу дижеш,
Молиш се душом, препуном вере страсне,
Па ипак, срце ти стане и безнадно уздишеш,
Чим спазиш да нека звезда небом згасне.
 
Знам, Мајко, редовно кад свиће зора,
Очи су тво је орошене, и попут воска жуто ти је лице,
Скрхана од страшних снова питаш се: Зар још и овај дан мора
Син мој чамити болан у оковима од бодљикве жице?
 
Чежњиво чекаш моје писмо, да те за трен од зле мисли одалечи.
И кад напокон примиш карту пуну сетне ироније,
О, Боже, с каквом ли скепсом читаш тискане речи: 
 „Здраво сам, Мајко и добро ми је”.

 

Мирко Костић, „Валови лутања“





Мило Јововић - Српској застави

 




Српској застави

 

Заставо српска, заставо мила,

Увјек си Србу Ти драга била,

И бићеш вазда док траје свјета,

Јер си за њ света.

 

Кад трубе бојне глас се зачује,

Ко са њим први у бој путује?

Ти се уз њега лепршаш чила,

Заставо мила.

 

Србин те сваки поштује, цјени,

Жив не допушта да те ко плјени,

Ђe гoђ се борба крвава лила,

Ти си се вила.

 

Кормилом лађе ти си му била

И свуд поносно ширила крила,

Уз тврди камен међу хероје

Мјесто је твоје.

 

Лепршај чило, поносна буди,

И храбри наше јуначке груди,

Ми ћемо вјерни те остати.

Увјек нас прати.

 

Заставо српска, заставо мила,

Увјек си Србу ти драга била,

и бићеш вазда док траје свјета,

Јер си за њ света.



Мило Јововић, Бар











Миховил Павлиновић - Устај!

 






Устај!

 

Устај вило, устај душо,

Да пјевамо роду свом:

Устај роде, устај диве,

Цика зора дану твом.

 

Да премећем шуме, поља;

Да прегазим сиња мора;

Да се пењем уз планине,

Да зароним у дубине;

Све ме нүка, све ми вапи:

Устај, устај, роду твом.

 

Устај вило, устај душо,

Да пјевамо роду свом:

Устај роде, устај диве,

Цика зора дану твом.

 

Крволоци изклaше те;

Сусилници спутише те;

В’јекови се стровалили,

Нев’јерници урочили, 

Да наруже, да нагрде,

Да крв лију...... утаман !

 

Устај вило, устај душо;

Да пјевамо роду свом:

Устај роде, устај диве,

Цика зора дану твом. —

 

На Црљеном-куку

 

М. Павлиновић

 

“Орлић” 1867.