***

                                               

***

Ко нашом невином крвљу залива њиве наше?
Ко свештенике коље и цркве наше плави?
Ко распетој Србији приноси очта чаше?
Ко су то? Хуни, Готи, Авари или Вандали?

Ил Логомбардери, Цвеви, Татари или Лабурци
Што децу нашу кољу, силују наше жене?
О; нису авај, Варвари некултурни,
Већ синови хрватсе културне просвећене.

Знам те јунаке добро, историја је њина
Пуна части и победних фанфара
Усне им још румене од победничких вина
Славећи своје победе, Немаца и Мађара,

О, иронијо јада. Њихова повјест ређа
Туђинске краљеве, племство, грофове и бароне
Пред којима су ропски, псећи савијали главу
Љубећи корбач Пеште и царске Вибандоне.

Где беху кад је Душан тресно Визант смело
И када га њина црква својим војником звала,
Моме народу кад је славе љубила чело
И кад га победна песма здравила са чинбала.

Где беху на Косову, кад своје сељачке груди
Стављасмо као штит гвозден пред дивљу турску буру?
Где беху кад мој сељак, калуђер, кнез и себар;
Брањаху њихову тисућљетну културу?

Где беху на Руднику, Куманову и Иверку
Острву Виду, Бардањолу и Скадру?
О, ти јунаци тад са пушком на нас су ишли
И силовали нам жене по равној Мачви, Јадру!

Нигде их тад не беше, лизаху ропски ланац
Живљаху животом скота, бејаху марва и робље:
Док онај мали, прости и презрени Србијанац
Низаше победе сјајне и деце своје гробље.

О, када црном робу ланце расковасмо,
Браћом их назвасмо својом, крај срца метнусмо свога
И за њих име, заставе и историју дасмо,
И из прашине их дигосмо на трон нашега Бога.

А уздар шта нам беше? Издаја и Јанка Пуста,
Лажи, клевете гнусне од којих гори лице,
Спаљене цркве, гробља невине деце наше,
И круна свега браћа посташе краљоубице.

Не, не ми нисмо браћа, ми нисмо крв исте крви.
Ми нисмо копали очи, ни секли женама дојке,
Ми нисмо дечицу клали, ми нисмо вадили срца.
Ми нисмо деца исте словенске мајке Бојке.

Проћи ће дани ови шкргута зуба и плача
Проћи ће дани ови голготских искушења.
Са руба наше њиве већ сија оштрина мача
Освете, и сија сунце, нашег васрксења.

Пресуди Бога правде неће тад нико избећи,
Пред тим победним мачем нико се неће скрити,
Ту пресуду ће наша поклана деца изрећи.
Хрвати неће бити, Хрвата не сме бити.

Неће ни тада помоћи плашт неких Југословена.
Доста смо дуго гајили на срцу своме змију,
Очеви што не дигоше то ће синови дићи
Нашега цара Петра и нашу Цар Србију.

Војислав Ј. Илић Млађи

          

Ноћна свирка

 

Ноћна свирка

Кад лепа „Госпа“, у поноћно доба,
Са пуно чежње завесу отшкрине,
До ње тад допру заношљиви звуци
С „Господинове“ танке виолине.

А у тој свирци дрхте бол и чежња,
Занос пун страсти и љубавна сета;
Ко да каже: „Та зар нисмо млади?
Пустимо љубав слободно нек цвета.“

Колегинице, љупка, млада жено!
Зашто копниш тако у одаји сама?
Изиђи да видиш драж априлске ноћи!
Зар ти није тешка самоћа и тама?

Прозори су моји отворени вазда.
Унутра постеља угодна и мека.
Рука ми немарно превлачи врх жица –
Ал’ срце...срце... оно на Вас чека!

„Та заборавите прошлост, дужност, мужа!
Дођите амо, лепа млада жено!
И у мојим груд`ма жар млађани тиња,
И моје је срце чежњом опијено.

„Ил` мислите, можда, ја сам хладна стена,
Да крв не тече у жалима мојим;
Не варајте се! Сит сам селских цура!
Ја бих да Вашу наклоност присвојим!

„Дођите амо, лепа млада жено,
Да сркнете љубав сред ноћнога мира!
Не бојте се ништа! Јер има далеко
Од Вашега мужа до Кривога Вира!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

И престадоше звуци виолине,
Као да чекају шта ће бити сада...
А на прозору нерешљиво стоји,
Стоји и мисли учитељка млада.

Да ли да иде? А прошлост ? А верност?
...............................................
Зар да заборави на оног човек?
...............................................

Који је на њеним девојачким груд`ма
Сањао небо, Бога, рајске двери;
И чију љубав чисту и дубоку
Сва вечност не би могла да премери.
Зар све да згази?... И она се мисли...
Слатка је нека језа подухвата;
Мисли – и шапну: „Опрости ми, Боже!“
Погледа у ноћ и отшкрину врата.

И ко кад птица, плашљива и лака,
Рашири крилца у ноћној тишини,
И она прхну и ишчезну некуд,
Преко сокака – к својој „Виолини“.

И снажна рука сеоскога уче
Појави се на мах у тренутку томе,
Придржа птицу, и прозор полако,
Нечујно – тихо затвори за њоме.

И птице неста...птице моје миле!
– Да л` има Бога и сред ноћне тмине?
Тишина... Само из избе допире
Пригушен, сањив дрхтај виолине,

Као кад жица о жицу се таре...
– Ал` ћути, песмо, даље не говори!
Небо и земља спе у томе часу!
Само брз Тимок шуми и жубори...

Војислав Ј. Илић Млађи 

          

Свети Сава

 

Свети Сава

Ти остави: бисер, смарагд и рубине,
којима твој отац Немања те засу,
место царске круне- узе камилавку,
а место порфире – узе црну расу
и оде, чак тамо, у Хиландар свети,
да познаш живота одречење право,
да слушаш и вршиш заповеди Божје,
угодниче Божији, Светитељу Саво!
Ал' борба међ' браћом – зла коб наша стара-
не могаде, ипак, твом слуху измаћи:
ти, с крстом у руци, чак из Хиландара,
дође својој крвно завађеној браћи,
и, с љубављу кротком, међ ножеве њине,
ти, стаде, кô Божје оличење право,
и свакоме пружи по гранчицу мира,
кротки миротворче, Светитељу Саво!

“На спалисте Влаха!”- Синан паша грмну,
Донесе твој ћивот...потпалише гране.
Али ветар дуну и диже твој пеп'о
и разнесе светом, на четири стране,
и свуд, где год паде трунка твога праха,
онамо се диже- кô за чудо право –
или српска школа, или црква света,
изабраниче Божји, Светитељу Саво!
И сад твоја химна победнички звони
пуна крепке вере, полета и маха:
То је љубав твоја разнета по свету
кроз честице твога мученичког праха,
и та жива песма, што кипи кô река
дижући се к теби, чак у небо плаво,
славиће те громко од века до века,
вечна наша славо, Светитељу Саво!

Данас, кад српска омладина цела
приступа ти, с пуно побожности свете,
да најлепши венац од најлепшег цвећа
око твоје драге иконе оплете,
и док свећа славска трепери и гори
покличи се дижу до неба у плаво:
“Оче српске школе и цркве нам свете,
слава теби, Светитељу Саво!”

Војислав Ј. Илић Млађи 

          

Мило Јововић - Ја те волим само за то...

 

Мило Јововић

 

Не волим те злато моје,

Рад’ богаства ни рад блага,

Ја те волим само за то,

Јер си моме срцу драга.

 

Што ће мени благо пусто

И раскошни твоји двори,

То све може искра једна

У пепео да претвори.

 

Анђеоске очи твоје,

И свилена коса плава,

То је за ме све богаство,

То је моја срећа права.

 

И љубав је срећа,

За богаством ја не хрлим,

Само тебе јединицо

Да цијелим вјеком грлим.

 

Мило Јововић

 

“Slovanski Svet” številka 9 1897.

 

Мило Јововић - Вјеруј ми душо мила..

 

Мило Јововић

Вјеруј ми душо мила..

 

Вјеруј ми душо мила!

Вјеруј ми срца јад:

За тобом оно вене,

Рад тебе гинем млад.

 

За тебе оно куца,

За тебе живим ја,

Ти си ми радост права

И срећа моја сва.

 

Ти си ми покој прави

И анђо мира мог,

Да сладим срце моје,

Створи ме за то Бог.

 

Погледом твојим милим

Ствараш ми божји рај,

Осмејом твојим слатким

Чаробни дивни мај.

 

У те је моја нада  

И мога жића спас,

Кр’jепи ме слатким миљем

Умилни твој још глас.

 

За друге среће не знам,

А што да желим већ?

Ручицу твоју милу

Њу само желим стећ.

 

Тај залог моје наде,

Тај сами срца л’jек,

С којим бих мого сретан

Постати цио в’јек.

 

Вјеруј ми, душо мила!

Вјеруј ми срца јад,

За тобом оно вене,

Рад тебе гинем млад.

 

Мило Јововић

“Slovanski Svet”  štev. 8. — 1897.

 

Мило Јововић - Димњачар

Мило Јововић

Димњачар

 

— Превод с талијанског-

 

 Ја сам димњачар! малашан, јадан,

Снужден од зиме, жедан и гладан.

Напустих мајку и мјесто мило,

К’о птичиh гњ’јездо, кад стече крило,

Само да стечем залогај свој,

Цио дан вичем летећи чило:

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Мјестанце родно, дивотна слико!

Ни Милан није драг ми толико,

Увјек ми жеља на тебе лети,

ІІа ме на милу мајку посјети:

Она сад сједи код свог огњишта,

Крпећи мреже уз тихи пој.

Од родног мјеста слађе ми ништа.

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Никога нема, ко ме још воли,

Нит’ моја бједа другога боли.

Лице ми црно, очи црвене,

Дјеца се плаше — бјеже од мене.

Доиста јесам страшило право,

Те мати пр’jети дјечици злој:

Будите добри, гле’ виче ђаво!

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Крухом се храним, а водом појим,

Водећи штедњу добиткои својим,

Обућом старом газим по мразу,

Тамо и амо кроз сваку стазу.

Дувањем топлим озебле прсте,

Па мало сламе ј’ починак мој:

Ал’ ипак увјек снаге сам чврсте,

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Кад зора рана исток заруди

И цвркут птица мене пробуди,

Тада управим молитву Богу,

Да с’ кући скоро повратит могу,

У своје родно мјестанце драго,

Гдје мајка чека загрљај мој,

И да јој даднем стечено благо.

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Но када стигнем - ах! мисли кобне,

Да ми ко каже вијести злобне:

„Мајке ти више код куће није,

Тамо на гробљу земља је крије...”

Зар бих ја тугу савладат’ мoгa’,

Кад би ме спао лeдeни зној?

Да то не буде, ја молим Бога.

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Мило Јововић

Бар, 1904.