Мило Јововић - Мајци III

Мило Јововић

Мајци

Ријеч света! кад т’ изустим,

Сладе ми се усне моје,

Сваког пута кад те зивне

Мајко! – мило чедо твоје –

Покле си ме на св’јет дала,

Тебе зов’јах дању ноћу;

Мајко, и сад, док си жива,

Вапити те увјек хоћу.

У радости и у тузи

Најпре тебе мајко тражим,

Тим именом сваку жалост

Са мојега срца блажим.

Па и онда, мајко слатка!

Кад оставиш твога сина:

Лијућ сузе звати ћу те

Дижућ очи пут висина.

Док се стобом опет здружим,

Вапит ћу те, мајко моја,

Док ћеш примит синка твога

У наручја мила твоја.

У Бару (Црна Гора), 1894.  Мијо (Мило) Јововић 

“Slovanski Svet”  štev. 18   1894.

Мило Јововић - Пјесми

Мило Јововић

Пјесми

Пјеват’ ћу те пјесмо моја!

Дању, ноћу, без престанка;

С тобом ћу се веселити,

Као славуј поносити –

До последњег мога данка.

Мила ми је дружба твоја,

Од ђетинства стобом дружим;

Низајућ’ те све по складу,

Ти ме тјешиш у мом јаду,

Не допушташ да затужим.

Мудри нека мудро зборе,

Ја ћу оно, што природа

Мени пружа по нарави;

Све у божјој пјеват’ слави,

И на понос мога рода.

Не мож’ ватра бит’ без дима,

Нит’ без пјесме срце младо;

Би природа он’јемила,

Кад ти с нама не би била –

Јад би св’јетом тада влад’о.

Сад помози, добри Боже!

Дај ми гласа, добре воље;

Ја ћу пјеват’ мајци својој,

Домовини милој мојој;

Што усмогнем љепше, боље.

А уз то се пјеват’ може,

Својој милој јединици;

Која младо срце чара

И веселост милу ствара,

Пјесниковој танкој жици.

У бару (Црна Гора), 1894.

Мијо (Мило) Јововић

“Slovanski Svet”  štev. 8   1894.

Мило Јововић - „Србинова молитва“

Мило Јововић

 „Србинова молитва“

Боже, кому на св’јет власти,
Хвалу дају без престанка,
На почетку овог данка
Уздижем ти уздах мој .

Ти нас брани од пропасти,
Десницом нас светом штити,
Да вриједни и честити
Сачувамо камен свој.

Што нам оте туђа рука,
Поврати нам добри боже;
Да нам прва круна може
Истом славом заблистат.

Сносили смо доста мука,
Током пуних пет вјекова,
Робство, јаде и окова;
Борбе љуте, крвав рат.

Окр’јепи нас и појачи,
Што је наше да бранимо,
За крст свети да’с боримо
И слободу златну нам.

А душмане све потлачи,
Што презиру твој крст свети,
Нек се у пако сруше клети,
У вјечити казне плам.

Мијо (Мило) Јововић

„Slovanski Svet“ štev. 17. 1894

Мило Јововић - Мало Српче

Мило Јововић

Мало Српче

Још сам д’јете, па не могу

Припасати сабљу бритку,

Са којом је крвну битку

Похађао отац мој.

Још сам д’јете, па не могу

Пуцат грома-џевердара,

Са којим је он обара’

Душманине у љут бој.

Још сам д’јете, па не могу

На Косово да полетим,

Прадједове да осветим,

Што одавно тамо гњу.

Још сам д’јете, па не могу

Да послужи своме роду;

Да се борим за слободу,

За најљепшу славу ту.

Али, али, кад порастем,

Кад ми рука стече снагу,

Знаћу и ја клетом врагу

Показати оштри мач.

Знаћу и ја да полетим

И раширим крила лака,

Гдје је српском царству рака,

Гдје с’ још чује ропски плач.

Још сам д’јете, ал’ од скора

Развићу се снагом мушком,

Па очевом сабљом, пушком,

Бранити ћу завичај.

Жалит’ не ћу крвцу лити,

За част миле домовине,

Зрак слободе да јој сине

И да ропству буде крај.

Бар (Црна Гора), 1898.

Мило Јововић

“Голуб” бр. 8  1898.

Мило Јововић - Мајци II

Мило Јововић

Мајци

Мајко моја, мајко драга!

Сврху свега ја те волим,

И за то се сваког дана

За те драгом Богу молим.

Молим му се, да још дуго

Ти поживиш сретна здрава,

Јер твој живот, твоје здравље,

Највећа је моја слава.

Кад ме свлада јад и туга,

И клоне ми свака нада,

Ти ме онда тјешиш мајко,

Ти ми бришеш сузе тада.

Док сам био неодрасли,

Штитница си моја била,

Па и сада исто тако

Увјек иста, мајко мила!

У бол’јести и невољи,

Ко је ближе моје ложе?

Чија рука као твоја

Помоћ сину дати може?

Кад затруби бојна труба,

И зове ме у бој љути,

Ти ме пратиш и соколиш

Благосиљућ по сто пути.

Зато мајко, моја мила,

Док крај буде и мом жићу,

Теби увјек благодаран

Сврху сваког на св’јет бићу.

Зато мајко, моја мила,

Сврху свега ја те волим,

И за то се сваког дана

За те драгом Богу молим.

Бар (Црна Гора), 1898.

М. Јововић

“Голуб” бр. 14  1898.

Мило Јововић - Презирем

Мило Јововић

Презирем

Презирем рђу која се плаши,

Јер не сме Србин плашљивац бит’;

Јунаци славни, дједови наши,

Знали су за род и крвцу лит’.

Презирем оног што се одриче

Имена дичног, имена свог;

Изрод је прави, свак’ нек’ на њ’ виче,

Из нашег јата гонимо тог.

Презирем оне будале глупе

Што им је вјера братинству трн,

И они нек од нас одступе,

Нек’ им је образ до в’јека црн.

Презирем силно, презирем строго

Издајник ко је завичаја свог;

Од куге мрске гори је много,

Проклетство на њ’ ће осути Бог.

Презирем рђу која се плаши,

Јер не сме Србин плашљивац бит’;

Јунаци славни, дједови наши,

Знали су за род и крвцу лит’.

Бар                             Мило Јововић

“Голуб” бр. 14    1905.

Мило Јововић - Љубав к роду

Мило Јововић

Љубав к роду

Све што мене окружује,

Подражује срце моје,

И савјет ми ови даје:

Љуби, љуби Српство твоје.

Зора рујна кад заруди,

Кад је оспу зраци благи;

Дивна ми се жеља буди,

Да ја љубим свој род драги.

Уздигнем ли очи горе,

Видим небо плаве боје,

По њем зв’језде к’о да зборе:

Љуби , љуби, Српство твоје.

Тихи вјетрић, мирис цв’јећа

И птичији пој умилни,

Све ме благим гласом сјећа,

Да ја љубим свој род силни.

Звона света кад забрује,

Глас анђелски шапће тио,

И с неба ми навјешћује,

Да ја љубим свој род мио.

Муња небом кад засине

И гром пукне смртоносни,

Жеља ми се и тад вине,

Да ја љубим род поносни.

Ах! ко не би љубио те,

Мили српски завичају!

Пун си славе и дивоте,

А подобан за ме рају.

Бар, (Црна Гора) 1897. год.

Мило Јововић

“Голуб” бр. 11 и 12    1902.