Мило Јововић - Братимство

Мило Јововић

Братимство

Нема те моћи, нема те силе

Која би могла на пут ми стат’;

Да ме раздвоји од браће миле,

Да с њим водим мржњу и рат.

Је л’ Србин само, па то је доста –

Крвца је иста, један смо сој,

Његове вјере, његова поста

Ја се не дирам – братац је мој.

Како с’ ко крсти мени не смета,

Ил’ како с’ клања то нећу знат:

Свакоме вјера нека је света,

А ја ћу с братом да будем брат.

Братинска љубав, она нас грли,

Она нам пружа најјачу моћ,

Са њом ће срећа уз нас да хрли,

С њом ћемо циљу жељеном доћ.

Брат ми је мио – к’о  рекох прије

На страну вјера, један смо род,

Исто нам срце у груди бије,

Од истог стабла један смо плод.

Нема те моћи, нема те силе,

Која би могла на пут ми стат’,

Да ме раздвоји од браће миле,

Да с њима водим мржњу и рат.

Бар                       Мило Јововић

“Голуб” бр. 10  1906

Мило Јововић - Надмудрио цара

Мило Јововић

Надмудрио цара

-народна прича-

Био један владар охоли по ћуди,

У њему је било свакојаких мана,

Од њега су чешће пострадали људи,

Вјешала су справна била сваког дана.

Па осим могућства, богатства и славе,

И мудрошћу хтједе првенство да има,

Дрхтале би пред њим најмудрије главе,

Јер питања глупа задаваше њима.

Па ко не би знао да их одгонета,

Одма би му глава одрубљена пала.

Једнога је дана та задаћа клета

И пастира цркве владику запала.

Позвао га к себи, па озбилно рече:

Сад хоћу да кушам вр’једност ума твога,

Три питања ето, мисли се до вече,

Ако желиш избјећ оштра мача мога:

Гдје ј’ средина земље, да ми кажеш чисто,

И колико зв’језда имаде на броју,

А кад мени дођеш да знаш рећи листо,

Све што будем мислит тад у памет моју.

Узбуњени пастир забринуто оде.

Па размишља сад како ће и што ће,

Не зна да се лиши велике незгоде,

Тирјанина силног да избјегне злоће.

Примиче се вече, вр’јеме од ужаса,

Сад мора да иде, р’јешење да носи,

Помоћи му не зна окупљена маса

Пријатеља милих, које суза роси.

Вјерни његов кухар зачуђено оста,

Незнајући узрок те ненадне туге,

Па кад све разумје, тад одважан поста,

Те владици рече: ето твоје слуге,

Ја ћу ради тебе одит цару право,

И тако је мрачно познати ме неће,

Па с помоћу Бога вратићу се здраво

Је ли сада доба да се тамо креће?

Преобуче одмах на себи мантије,

Па узјаха брже на магаре своје,

До мало је био код царске капије,

Мисли му се кобне по памети роје.

Кад угледа цара, поклони се смјерно:

Р’јешење ти носим, саслушај ме само,

Ђе ј’ средина земље казаћу ти вјерно

Надахнућем светим непогрешно знамо.

Баш на овом мјесту, тврдо се увјери,

Средина је земље, наша круно славна;

Не буде ли тако, ти слободно мјери,

Па нека су за ме тад вјешала справна.

Цар о том посумња, да л’ је збиља тако,

Али што да ради на одговор ови?

Да с’ мјерећ увјери, то баш није лако,

Па ни р’јечи даље да прослови.

А што желиш знати звијезде по броју,

И то ћу ти рећи право без преваре,

Да увјерим боље св’јетлу круну твоју,

Довео сам собом то моје магаре,

На њем има длака ни мање ни више

Колик’ има зв’језда, владару честити,

Изчуп’о  сам оно што одвеће беше,

Да с’ боље увјериш мош их пребројити.

Цар о том посумња да л’ је збиља тако,

Али што да ради на одговор ови?

Да с’ бројећ увјери, то баш није лако,

Па ни р’јечи даље о том да прослови.

Сад ми, рече цар му, и трећу погоди,

Покажи што мислим, пак си сретно проша’

Ал’ наш вјешти кухар, хитар у тој згоди,

И сада је лако на мис’о  му доша’.

Ви мислите царе, да владика јесам,

Његове су само на мене мантије,

Пустите ме сада, погодио све сам.

Цар зачуђен стаде да се на то смије.

Па у себи мисли, каква мора бити

Владичина мудрост, кад момци његови

Знаду на питање свако погодити,

Па ни р’јечи даље више не прослови.

Задовољан кухар поклони с’ умилно,

Узјаха магаре, па весело оде,

Признање је стек’о од владике силно,

Јер га вјешто знао лишити незгоде.

Бар, 1903. г.     Мило Јововић

“Голуб” бр. 16     1903.

Мило Јововић - Учите дјецо

Мило Јововић

Учите дјецо

Учите дјецо, Српчад предрага,

Без знања човјек остаје сл’јеп;

Оно је веће од сваког блага,

Јер души нашој урес је л’јеп.

Што вр’једи благо у шупљој глави,

Кад она не зна управљат с њим?

Знање је темељ, чврсти и прави,

За сваку радњу и сваки чин.

Учите дјецо, Српчад премила,

Од школе бјежи глупак и луд;

Прегните својски из петни’ жила,

Биће вам једном награђен труд.

Знање је стаза најпреча срећи,

Оно је свјетлост, оно је моћ,

Ако је дакле желите стећи,

Учите дјецо и дан и ноћ.

Бар                 Мило Јововић

“Голуб” бр. 20  1905.

Мило Јововић - Слобода

Мило Јововић

Слобода

Слободо мила, кад те је Господ

Србину дао, њему је река’:

Њу ти даривам, и у твом роду

Не сме се чути окова звека.

Њу ти даривам! чувај је, брани,

Дању и ноћу за њу се бори;

Има л’ што горег но сужањ бити

Ропски је живот од свега гори.

Слободо мила, слободо златна!

Ко не ће за те свој живот дати,

Тај Србин није, нити је њега

Српкиња дична родила мати.

Слободо мила, слободо златна!

Без тебе Србин живјети не ће,

Он ће се за те борити вјерно,

Он с тобом живи и с тобом мр’јеће.

Бар                             Мило Јововић

“Голуб” бр. 4    1905.

Мило Јововић - Поносим се…

Мило Јововић

Поносим се…

Поносим се да сам Србин,

Соко сиви, ватра жива,

Ко је изрод, кукавица,

Нека бјежи, нек се скрива.

Моја прса изложена

На мејдану биће вазда,

Бранко рече: цар си мали

И од свога дома газда.

По вијека, нешто више,

Да се борим за слободу,

Бранећ име поносито;

Служећ вјерно милом роду.

Нек душмани срћу на ме

Да м’ оборе и униште,

Срешће копје оно љуто

Милошево на бојиште.

Поносим се да сам Србин,

Соко сиви, ватра жива,

Ко је изрод, кукавица,

Нека бјежи, нек се скрива!

Бар                  Мило Јововић

“Голуб” бр. 18    1904.

Мило Јововић - Пјесма на колијевци

Мило Јововић

Пјесма на колијевци

Кад сам првом св’јет углед’о,

Над кол’јевком, драга мати

Пјеваше ми: слатко чедо!

Србином се мораш звати.

Чуваше ме као своје

Очи и све благо св’јета,

Клицаше ми: злато моје!

Мој лијепи пипчак цв’јета.

Жив ми био много љета,

На утјеху мајке своје,

Нек сврх тебе рука света

И анђели Божји стоје.

Сретан био у твом в’јеку,

Вјеран синак своме роду.

Ал’ те кунем на мом мл’јеку,

Гини за крст и слободу!

К’о  љубазна мати права,

Пјевала би да ме с’влада

Да с’ умири и успава

Невинашца душа млада.

Што ми тада препоручи,

У срцу ми оста трајно,

Те ми увјек јасно звучи:

“Чувај своје име сјајно.”

С тога, мајко, теби хвала!

На наукам’ светим твојим;

На рођењу што с’ ми дала,

Да их у мом срцу гојим.

Бар, 1902. год.      Мило Јововић

“Голуб” бр. 8    1902.

Мило Јововић - Отаџбини

Мило Јововић

Отаџбини

Отаџбино моја мила,

Најмилије биће моје,

Ја сам сретан кад сам ник’о

На слободне груди твоје.

Отаџбино моја мила,

Твој те синак вјерно брани,

Он за тебе крвцу лије

Кад настану мучни дани.

Отаџбино моја мила,

Ти једино моје благо,

У наручја твоја слатка,

Умр’јет’ ми је вазда драго.

Отаџбино моја мила,

Ти с’ љубезна моја мати,

Твоја љубав синка твога

На бојноме пољу прати.

Отаџбино моја мила,

Поносит’ се хоћу с тобом,

Јер у твоје кршно ст’јење,

Не ћу бити никад робом.

Бар, (Црна Гора)     Мило Јововић

“Голуб” бр. 3    1902.