Палим херојима

Палим херојима

Када нам синови дођу са бојишта,

Запојени славом, к’о  мирисом цвеће,

Уморни и лепи и жељни огњишта –

Многи, што одоше на ратна војишта,

Вратити се нама, вратити се неће.

Они су остали испред Куманова,

Мердара, Прилипа и око Битоља

Као мртва стража поколења нова

Ко живи гробови, као златна слова,

Ко довршен завет са Косова Поља.

Они су остали и код Елбасана,

На Љешу и Скадру, крај Јадранског Мора,

И њихове груди са седамнест рана

Позивају себи децу нових дана

Одбеглу слободу пробуђених гора.

Они су остали на Ретким Буквама,

Око Брегалнице и Велбужда стара,

Бранећ’ своје земље од навале срама,

Од пљачкашке хорде и крвавих кама,

Од отровне мржње потмулих Бугара.

Када нам синови дођу са бојишта,

Наћи ће загрљај и дочек и цвеће,

И још топла, знана и жељна огњишта,

Али место оних са ратног бојишта

Што нам се вратити никад, никад неће

Што за земљу мреше, што их земља узе

Доћи ће црнина, бол, јаук и сузе

И вечно сећање за надгробне свеће. 

“Балкански рат”    бр.  29    1913.

Рикард Каталинић Јеретов - Српској браћи

Српској браћи

Мојег виенца браћо, нема, јоште нема,

Од пјесме је сваке боља шутња ниема,

Не може вам Хрват да опјева славу,

Ни ловора граном да вам вјенча главу,

Та најлепши виенац и најлепше слово

Вашој вјечној слави то је Куманово!

Косово је васе…Цар се Душан буди…

И Марко је усто!... Ви сте данас људи!

Наша јадна раја ето из далека

Чула, гдје се ори ваша бојна јека,

Шутјела је само; што ће раја биедна

Свога круха гладна, своје воде жедна?

Хтјела је заорит - - ал’ закука јаче,

Да у вашим мртвим своје живе плаче

Убише је патње недаће и муке,

Не зна раја више нити у хајдуке!

Не треба вам пјесма од брата Хрвата,

Јер су ваша дјела пјесме суха злата!

Ви сте својом снагом укорили зору

И вратили сунце родјеноме двору,

Позвали сте Марка на пир нове крви:

Хероји сте данас на Балкану први.

Са Бугаром братом удристе још боље,

Виенац васе славе реси Дринопоље!

Мојег виенца нема… Тражим болну рају,

Да је слабу купам у вашему сјају,

Да је крстим опет вашом рујном крви

Да постану орли њени слаби црви,

И науче ови невољни спети,

Да је добро живјет, ал’ још боље мриети,

И кад негве стисну и ноге и руке

Онда треба поћи опет у хајдуке!

Рикард Каталинић Јеретов

“Балкански Рат” бр. 15

Милан М. Петровић - Ја

Ја

Ја никада не дам да ме к'о пса воде
О челичном ланцу гробари слободе!
На ноге сам стао испод њеног стега,
Слобода је за ме - алфа и омега!...

Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,
Који ће се мене пред страхом одрећи
Трипут док први пет'о кукурекне!...

Ја имам свој олтар на дну вреле душе,
Што га никад буре не могу да сруше.
Ту стоје две капи материног млека,
И кап свете крви Распетог Човека.

Ту мирише тамјан, што гори на жару,
И ту, у час онај кад певам и плачем,
Мој херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да да приђе олтару.

Милан М. Петровић

Тврђа Србина у вјери

Тврђа Србина у вјери

-Српска народна поесма-

Везак везла сеја тефтедара

На чардаку на дебелу ладу,

Туд’ пролази Раде неимаре,

Вели њему сеја тефтедара:

“Лијеп ти си, Раде неимаре,

Да л’ се хоћеш јунак потурчити,

Дала бих ти пола Сарајева,

И по блага брата тефтедара.”

Ал’ говори Раде неимаре:

“Ој Бога ми, сејо тефтедара!

Не бих ти се јунак потурчио,

Да ми дадеш и све Сарајево,

И све благо брата тефтедара.

Српско Коло  год. II

Никола Јосифовић - Порука

Порука

-Из збирке “Песме Отаџбини”-

                                          г. Раји Бојићу

Доћ’ ће скоро дани да одбацим мача

Да се слегне борба крвава и љута,

Да нам место суза, уздаха и плача,

Кроз зелена поља цвећем оденута

И планине наше Слобода заблиста!...

Доћ’ ће жељни дани да вас видим с нова

Мила земљо моја, и свилена стада

И огњиште старо нахерена крова,

Да загрлим љубу која ми се нада,

С венцем око главе ловорова листа!...

Загрљен са браћом вратићу се вама:

Шумадијо дична и Ресаво равна,

Јер зора заблиста новог светлог дана,

Јер нам поколења постадоше славна,

А у души браће љубав топла, чиста!...

Али опет скоро отић’ ћу са мачем,

Задојен јунаштвом другој мојој браћи,

Која јоште дане проводе са плачем

У тами и ропству, коју душман тлачи

Којој је дан и ноћ увек једна иста!...

А ти земљо моја чувај прах дедова,

Као и сад што си чувала за боја,

Док свој браћи мојој Зора сине нова;

Вратићу ти земљо, ја капима зноја,

Кад се вратим с венцем ловорова листа!...

Никола Јосифовић

“Балкански рат”   бр. 20 

Влад. Ћоровић - Благајска прича

Благајска прича

Тужно кликће оро сури,

Што на вису гн’јездо вије,

И потмуло хучи Буна

И о црне ст’јене бије,

Пак о коњиц разуздани

На далеко баца пјене,

И жури се, бјежи, скаче

Кроз камение и стијење.

На тјемену голих ст’јена

Рушевине старе стоје, -

Око њих се бршљан свија, -

Змија тражи легло своје…

Мјесто пјесме, игре, шале

И бубњева и тимпана,

Сад се чује вриска вјетра

И шуштање голих грана…

Кад све мртвим санком спава,

Када мркла поноћ стигне,

Одрони се плоча гробна

И сјенка се једна дигне.

И гледајућ Благај трошни,

Стари Херцег сузе лије,

И сиједе чупа косе

И старачка прса бије… 

Влад. Ћоровић

“Срђ”  бр. 6  1902.

Радосав Глигоријевић - Ноћ после прве борбе

Ноћ после прве борбе

-Борцима XII пешадијског пука Цара Лазара I. позива –

Студена ноћ, а ведрина шиба

Знојава дрхћу сва војничка тела,

Ал’ борац главу пред тим не сагиба –

Сва ли је лика ведра и весела;

Сваки жељан борбе и јуначке славе

И готов увек за победу живу; -

Већ данас прве попадају главе,

По равном Лабу – корачућ’ Косову.

Студена ноћ, а ведрина шиба,

Знојава дрхћу сва војничка тела,

Ал’ борац главу пред тим не сагиба –

Већ спреман чека на новија дела.

-Још сутра зором, потомци цар Лазе,

Има да ступе у даљу обнову:

Да хиљаду глава непријатељских згазе

Па онда да се појаве Косову.

8. II  1913.г. Призрен  

Радосав Глигоријевић

потпоручник