Вуко Р. Ђуришић - Последњи поздрав

Милан Петровић

Последњи поздрав

— Милану Петровићу, песнику —

Сврши се опело и сав народ приђе,

Да целива њега с побожношћу самом:

И тад к’о да с неба — дух песников сиђе

И стихови тужни одјекнуше храмом:

— Збогом српска земљо, света мати моја,

Кроз песме сам тебе у звезде окив’о:

За тебе сам вез’о сва надања своја —

У мукама смртним твој лик свети снив’о

Збогом село моје — перивоје цветни,

Moj изворе свети радости и среће;

Верна моја Драга, децо, — дани сретни

Moje очи више видети вас неће.

Збогом топли доме — о, колевко рајска!

Мене сада скрива мрак туђинске ноћи:

Живот у те беше — к’о најлепша бајка,

He чекај ме више — ja ти нећу доћи.

О, славуји мили из српскога луга,

Растави нас кобна судбина и време:

He чекајте тужни свога верног друга —

Ja вам више нећу певати поеме.

Сапатници драги, широм бела света,

He жал’те ме више — слава вам и хвала:

Последњи вам поздрав шаље ваш поета —

Чувајте светиње српских идеала.

Збогом завичају, рајски врте цветни,

Збогом свете бели и мило пролеће,

Тужна Драга моја, децо, — дани сретни

Moje очи више видети вас неће.*)

Вуко Р. Ђуришић

*) Горњу песму прочитао je аутор над отвореним гробом у који je, неколико тренутака касније, спуштен песник Милан Петровић*

                                         

Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’ 

Јуни 1963

Мило Јововић - Брат је мио, које вјере био

Мило Јововић

Брат је мио, које вјере био

Лијепо нас пословица учи:

“Свака птица бјежи своме јату”

А ја не знам кому да полетим,

Ако нећу своме милом брату.

Никог прије не бих пожелио:

Брат је мио, које вјере био.

Брат и да ме до јаме довуче,

Ал’ ме у њу никад бацит неће:

Тко ка’ братац може ме љубити

И прискочит’ у јаде највеће?

Најпре срце брату бих открио:

Брат је мио, које вјере био.

Брат по крви, брат је мајке исте,

Сваком’ света нек је вјера своја;

Зар бих смио одрећи се брата

Кад смо истог и рода и соја;

Тешко Богу тада бих згријешио:

Брат је мио, које вјере био.

У невољи вичем: брате мили!

Брат за братом не жали ни главе,

И божјега благослова има

Ђе љубави братске има праве.

А ту љубав Бог је посадио:

Брат је мио, које вјере био.

Бар                  Мило Јововић

Босанска Вила бр. 3  1894.

В. K. – Љубисав - На бдењу ….

На бдењу ….

(У почаст брату Стевану Мокрањцу, нашем дичном композитору).

На бдењу сам прошла петка био,

Молио се, побожно и тио;

Молио за грешну душу своју,

И – за срећу, роде мили, твоју …

Црква света беше дупком пуна,

А певачи – над певачи круна –

Сложно, слатко, умиљато, јасно,

Прослављаху Творца велегласно.

Дивна песма сваком уву годи;

Дивна песма к небу ближе води;

Дивну песму и сам Господ воли;

Она милост за нас грешне моли.

Хвала нек је, теби, Стево, брате!

Песме оне, тако умиљате,

Занеше нас и узнеше тако,

Да за тренут умири се пако. –

Пак’о  срчбе, што нас јадне трује,

Што нам пропаст неизбежну снује,

Ако свађу продужимо даље,

Kоју пакост на дар нама шаље…

Ал’ куд одох? … На бдењу сам био,

Молио се побожно и тио,

А за ову грешну душу моју

И – за срећу, мили роде, - твоју!

Београд.                   В. K. – Љубисав.

Босанска Вила бр. 11  1894.