"Не знам ко то бјеше.
Док ја злијема очима и не виђу, али ће боље знати мој млађи ађутант. Један
(Блажо) не мицаше с очи дурбин, но се грабљаше с оним старијим око дурбина ка
... око Виде крчмарице на ... са сином ... Кад их гледах гдје се грабе око
дурбина ја лагано у себе изговарам ови стих корнело: „Је reconnais mon sang
dans ce noble coorroux!“
“Блажо
се
није
могао
отрпјети
да
на
ови
мали
призор
не
направи
слиједећу
пјесмицу:
Дивне ли сте сјенке лаке,
Што том баштом чепукате,
Ту сте дошле, да источног
Гостопримства израз дате.
Шетајте се по ливади,
Коју “влашке воде” кропе
Моје жеље, моја харност
Лаке ваше прати стопе.
Ох, да ми се прометнути
Којом биљком, што газите,
Или жицом од ћилима
На којима ту стојите,
Чуле бисте нове рјечи,
Чуле бисте нешто ново,
Које би ве занијеле
У блаженство пророково.
Ја говорим језик сваки,
У којему срце збори,
Ви би мене разумјеле,
Божанствени дивни створи.
Но очаран свим, што виђу,
Вашим царем и диваном,
Ја о себе немам чувства –
Све једнијем сматрам саном.
Музика је играла до
пред саму ноћ пред Дворцем. У мрак смо пошли на вечеру и мало послије отишли да
лежимо. Тако се свршио дан 7. августа, дан у који сам видио Цариград и цара
турскога."
Никола І.
