Три ђетића удовице Зорке
Изнад густих босанскијех гора,
Крвава је осванула зора.
Тужно јече брда и пропланци;
Испод јела умиру јунаци . . .
Поред тужне уплакане Дрине,
Српска гарда умире и гине.
Црна зима бели покров спрема,
Испод хладних замрзнутих стена.
На Лијевчу прах до неба гори;
Врат свог брата на умору двори,
Неће брата да остави свога
Но умире са вером у Бога . . ,
На крај једног густога гвоздића,
Мртва леже три из горе птића.
Мила деца Радоњине Зорке,
Са сред Куча расне Црногорке.
Чека мајка своје драго цвеће,
Ал’ их никад више видјет неће.
Чека мајка три бијела крина,
Три ђетића, три вољена сина.
Ох не плачи уцвељена мајко!
За њих плаче српско сунце јарко;
За њих плаче Србадија широм,
За њих мајко, и за светим миром.
Милисав М. Рајковић
Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”
Нема коментара:
Постави коментар