Под дубом
(по Кернеру)
Вече пада, смирио се данак,
Још последњи сија сунчев сјај;
А ја сео овде под твој ладак –
Срдашцу му лакши уздисај.
Старог доба ти си веран вршњак,
Но те јосте зелен краси мај;
Из старине млоге успомене
Запамтише гране ти силене.
Млого лепо, млого, што би дивно,
У времену угину нам већ;
Ал теби ће сунце милостивно
Млого пута поздрав с јутра рећ’.
Узаман ти прети време кивно,
Ти му јоште не хтеде подлећ’.
Кроз гране ти к’о да с’
пркос ори,
Што то време не мож’ да обори.
Издрж’ о си већ времена млога,
Зеленило вазда ти је крас,
А хаџија гредећ’ молит’
Бога
Још ни један не обиђе вас.
Кад ти јесен скине лишћа тога,
пролетњи те опет теши час;
Јер зеленим лишћем те одене
Опет твоје те гране милене.
Горди дубе, постојани стубе,
Верна ти је слика српски над;
Памтиш доста, а сведок си био,
да ј’ Србина тишт’ о млоги јад,
Па и ти се мораш радовати,
Што се Србин подигао сад;
Знам да ће ти боље још да годи,
Када Србин буде у слободи!
У Сасама, 1875.
Павао Ј. Марковић
“ Српска Зора” 1876.
Нема коментара:
Постави коментар