Андра Гавриловић - Сватови Милоша Војиновића

Сватови Милоша Војиновића

“Господо, збогом, и кићени свати,

У цара силног кад јездите дом!

Праштајте шалу … а ја задовољно

Сад Вучитрну мирно идем свом!”

Прозбори Милош кабаницу збаци

И засја дично к’о  јутарњи бог –

У чуду свати гледају га, стали,

Кулаша јунака када пусти свог …

Не прође много – царска клону моћ…

И онда дође вековита ноћ.

Прозорје прво – ране зоре трак

Обасја окно вучитрнског двора,

Позлати чудно рујно-мио зрак

Рубове неба и врхове гора. –

Војиновић Милош на ноге се диже,

Барјаке виде, чу чудноват јек.

Борије снажне примичу се ближе,

Ново је доба, нови свиће век:

“Сватови опет?” – “Јест, ал’ војно ти!

Невесту дому доведосмо твом!”

“Отварај, војно, Вучитрну врата,

Весел’ се другу давно жељеном!”

Прозбори мома. А Вичитрн тврди

Расклопи руке и отвори недра,

Капија шкрипну и у град уђе

Слобода млада, весела и ведра.

Весеље сватско … пламти неба круг

Војновић војно – Слобода му друг.

Андра Гавриловић

“Балкански Рат” бр. 19