У вечери позне
У вечери позне, док сунце целива
Рудине и брда својим задњим зраком,
Ми блудимо сами. Пада магла сива,
И дрхћу тополе увијене мраком.
Око нас је тама влажна и суморна.
И ко црна авет нека тешка чама
Пада нам на душе и срца уморна,
Сломљена од страсти и љубавног плама.
Ја осећам како дрхћу твоје груди,
И како се нова стара Туга буди
За оним што ника више доћи неће.
И све оно с чега твоја Душа страда:
И бол и кајање ја разумем сада,
И сузу што тихо низ лице ти слеће.
Милутин Јовановић
Српски
књижевни гласник
Нема коментара:
Постави коментар