среда, 4. мај 2016.

Милутин Јовановић - У вечери позне

У вечери позне

У вечери позне, док сунце целива
Рудине и брда својим задњим зраком,
Ми блудимо сами. Пада магла сива,
И дрхћу тополе увијене мраком.

Око нас је тама влажна и суморна.
И ко црна авет нека тешка чама
Пада нам на душе и срца уморна,
Сломљена од страсти и љубавног плама.

Ја осећам како дрхћу твоје груди,
И како се нова стара Туга буди
За оним што ника више доћи неће.

И све оно с чега твоја Душа страда:
И бол и кајање ја разумем сада,
И сузу што тихо низ лице ти слеће.


Милутин Јовановић

Српски књижевни гласник






Нема коментара:

Постави коментар