М. Видаковић - Сунчани дани

Сунчани дани

Утонуле су многе бесане, биједне ноћи

У вину и шумној музици проведене.

Ја писах суморне пјесме, растужен, у самоћи;

Души је било болно; очи ми замагљене.

И чамила је дуго залудна младост. Али

Дошли су дани сунца, и ја се снажим. Ево,

Дижу се илузије, свјетови моји пали.

О, ја бих чезнуо опет, и радосне пјесме пјево!

Легенде старе клизе и јаке мисли жуде

У срцу грије сунце и снију љетне сјене.

Постају раскошне пјесме, док испред ока блуде

Расуте црне косе и бијеле, страсне жене.

Јаблани, шуме, шуме … Ведра ме јутра буде

Под врућим небом чезне и буја живот нови.

У срцу грије сунце док ми у свијести блуде

Жене, и расуте косе, и стихови сјајни снови …

М. Видаковић, Сарајево

Босанска Вила бр.  1 и 2    1910.