С пута
Мрак се спушта у питоме равни,
Песма мека губи се и тоне,
Српска песма из времена давни’,
Али у њој туђе речи звоне.
Живот тиња за последњим дахом,
Тешком муком чела нам се мраче,
Раздор прети да нас застре прахом, -
Обасјај нас слогом, сунчев зраче!
Зар ничега, да нас из сна тргне,
Нема људи старог поколења,
Да нам створе зору васкрсења?
Где су дани негдашње нам славе,
Где је живот пун снаге и моћи,
Да преболи ране нам крваве,
Да разагна таму мркле ноћи?
Тако питам без наде И краја,
Питам ветрић са питомих доља,
Питам крвљу напојена поља.
-----------------------------------------
Све је немо…. Ноћ дрхти и блиста.
Јела, Вел. Кикинда
Босанска Вила бр. 6 1908.
Нема коментара:
Постави коментар