Новица Ј. Николић - На гробу пјесниковом

На гробу пјесниковом

Љубио су домовину своју,

О њој пјева, о њој вјечно сања,

Али небо прими душу твоју

У наручје дана без мрцања…..

Тешко ли је без такових људи,

Што гонише подлост и низину;

Тешко “Рашо”  и у наше груди,

Осјећамо без тебе празнину …..

Твоме чојству не бијаше равна,

Твојој стими, искреном поштењу;

Мудра ријеч била ти је јавна –

Праведан си био у мишљењу.

Ти си био љубљен од свакога,

Од народа и од Господара,

Твоја нарав духа великога

У далеко не имаше пара!

Ти никога досад не уцвјели,

Никоме се зашто не потужи,

Што си имо ти с другим подјели,

Своме роду искрено послужи.

Твоја ријеч била је уздање,

За онога ком’  си милост дава’;

Презиро си новац и имање –

Вршио си што си обећава.

Свачију си поштова’  врлину,

Оснажио многе на прегнуће;

Да се боре за српску висину

И за опште ново васкрснуће….

Ти си дјелом био пјесник прави

Ули наду робљу, да не пате –

С ким се позна, ил’  коме се јави

Свакога си називао: брате.

Благо теби кад спомен остави

Међу нама што си сам озидо;

Ал’  је тешко с киме се растави,

Што те зваху из малдости:”Ђидо!”

Наше сузе потоком се лију,

Мили Ђидо, тузи нема краја….

Јер те сада вјечне двери крију

Од светога небескога раја….

Збогом Рашо!... Збогом мили Ђидо!

Рано тешка срца неизлеч’них,

У којим’  си искрено озидо

Пирамиду успомена вјечних!....

Никшић, 14 априла 1899 г.

Новица Ј. Николић

Глас Црногорца  01-V-1899