Смрт Леке капетана
1838. године
Полећеше два врана гаврана
Из државе Бара бијелога.
Тамо горе од Стола планине,
Са високе Вучеве пећине,
Крвавијех кљуна до очију
А крвавих нога до кољена;
Крвава им крила до рамена.
Лете тице гором и планином,
Сву су горњу гору прелећеле
И Суторман високу планину;
Још се тице у крила дигоше
И Шестанску гору надвисише
И слетише у село Дедиће
На крајичном мјесту Шестанскоме.
Вијале се по дуга сахата
По Дедића села латинскога
И гледале ђе би починуле
И уморна крила одмориле;
На ничије дворе не падоше
Већ на кулу Леке капетана.
Како паше, оба загракташе,
Из двора их нико не чујаше
Ни очима својим не виђаше
Већ госпођа Лекина љубовца.
Кад госпођа тице угледала,
Ни мало јој мило не бијаше,
Па се сагну на земљицу црну
И покупи дрвље и камење;
Стаде ћерат’ два врана гаврана:
“Иша, врани, обиљежја грдна,
Ђе падате, добра бити неће!
Да л’ не насте дрвља и камена,
Ђе бисте ви могле починути.
И уморна крила одморити
Већ падосте на наше дворове”.
Па их гађе дрвљем и камењем.
Тице прхну па се опет врате,
Савијају на бијелу кулу.
Кад госпођа тице видијела,
Да од куле одбити се неће
Своме се је јаду досетила
Па их више ни гонити нешће
Него стаде на камен студени
И своје је руке прекрстила
Па сузама тице запитује:
“О, тако ви, два врана гаврана!
Јесте л јутрос са Стола планине,
И високе Вучеве пећине?
Виђесте ли мога господара,
Господара Леку капетана,
И још Цука Лекина нетњака?
Је ли здраво Лека капетане?
Пасу ли му по планини овце?
Је ли по вас Лека поручио:
Кад ће доћи на бијеле дворе?
Један граче, други ка’ да прича:
“О госпођо Лекина љубовцо!
Ради бисмо добре причат’ гласе,
Ма нећемо, но како је било:
Виђели смо Леку капетана
И шњим Цуку, његовог нетњака:
Синоћ су ти здраво омркнули,
У пећину овце окупили,
А за јутрос да ти јаде причам:
Како сину зора на истоку,
Удари им чета на пећину
Од поносне српске Горе Црне
Из малена села Глухог-Дола.
А пред четом српска харамбаша
Сиви соко Масоничић Јоко:
Посјекоше Леку капетана
И са њиме Цуку јуначкога.
Узеше им свијетло оружје
И бијеле плијенише овце!”
Кад госпођа тице разумјела,
Цикну млада као змија љута
И закука као кукавица.
А завија као ластавица;
Од јада је ухвати грозница.
Паде млада на камен студени,
Па, пошто се мало освјестила,
Богом црне тице закумила:
“О тако ви, два врана гаврана!
Кад сте били на тужном разбоју,
Виђесте ли црнијем очима:
Ко посјече мога господара:
Господара Леку капетана;
Ко ли Цуку Лекина нетјака;
Ко л’ Лекина узе џеврдара
Ко л’ Цукину лаку талијанку,
Ко л’ плијени пребијеле овце?”
Један гракће, други ка да прича:
“О госпођо, Лекина љубовцо!
Кад нас питаш, казаћемо право:
Виђели смо нашијем очима
Што је било и како је било.
Чуј, госпођо, право да кажемо:
Како сину гора на истоку,
Удари им чета на пећину
Па им четни харамбаша виче:
“Добро јутро, Лека капетане!
Јеси ли се од сна пробудио?
Ја сам с четом стига’ на пећину,
Но излази да се огледамо
И јуначки мегдан дијелимо,
Па што коме Бог и срећа даде.
Ако ли ми на мегдану нећеш,
Изјави ми пребијеле овце,
Или ће их чета изјавити!”
Кад то зачу Лека капетане,
Скочи Лека ка’ да се помами
И у руке узе џеврдара,
Па пролеће проз бијеле овце,
И овако њему одговара:
“Ево Леке, српска харамбашо,
Ђе је био, он се није крио,
Већ напријед, српска харамбашо!”
Па долеће на штиту од тора,
На штиту је пушку наслонио
И у српску чету окренуо
А низ пушку биране јунаке.
Но је Леки лоша срећа била,
Е га љута змија опазила:
Јунак добар Михаљевић Митар,
Печа ситна ама огњевита
Њега српски ‘вале крајичници:
Да је добар јунак на крајини.
Скочи Митар као ватра жива,
Те за грлић пушку уграбио:
Лекинога шћана џеврдара,
Да му Лека не убије друга.
Ал испали Лека џеврдара,
Но Србима добра срећа била,
Никаквога не оштети друга.
У то скочи Михаљевић Митар.
Помога му остала дружина,
Заробише Леку с џеврдаром,
Што се од њег нешће опростити.
У то скочи Масоничић Јоко,
Љути јунак на овоме св’јету,
Те са Леке одрубио главу
А без ране и без мртве главе.
Кад то видје Цука Латинине,
Плећи даде па бјежати стаде.
Опази га Вучићевић Перо,
Па за њиме загон учинио
Са голијем ножем урукама,
Брзо трчи, пристиже га близу,
Ножем ману, посјече му главу
И узе му свијетло оружје,
А остали српски витезови
Све бијеле овце плијенише
И сретно се дому повратише
И на Бришта, на воду студену,
Подијелише двије сто оваца,
Мртве главе на коце набише!”
Кад то чула Лекина госпођа,
Закукала као кукавица,
Ка’ што јој је и невоља била,
И кукаће до дана судњега.
То је било, истина је било:
Од Бога ни’ свако добро било,
Сад велимо да се веселимо
Амин, Боже, вазда те молимо!
Перо Јововић, Глуходољанин из Црмнице
Српски магазин
годишњи часопис за 1896. год.
за поуку, забаву и књижевност
Нема коментара:
Постави коментар