Симо Ђ. Кривокапић - Војводи Вукану Б. Милићу на глас смрти

†Војводи Вукану Б. Милићу

            на глас смрти

Љубав и слогу поштене људи

Увијек воли Србине врли;

С’ љубављу која у тебе с’ буди

Ти домовину она теб’ грли.

Ти домовину мајку своју воли

И пред њен завјет увијек дуби

Стар си, ал’ опет смрт твоја боли

Јер домовина свог’ сина љуби.

Онога сина којега дјела

Витешки красе из првих дана

Витеза борца јунака смјела

А то је тебе Војводу Вукана.

Стијење ово њени владари

Јуначко племе витези борци

Волише тебе јуначе стари

Волише увијек тебе Црногорци.

Слобода наша мила и драга

У тебе губи старога борца

Гонитеља губи клетога врага

И губи једног баш Црногорца.

Почивај војводо лака ти била

Земљица црна, у коју леже,

А домовина јуначка мила

Славиће дјела твоја витеже!*)

У Трешњево, 22.  марта 1913.

Симо Ђ. Кривокапић

*) Војвода Вукан Милић син Бора Станојева Милића који је као лични јунак погинуо на Грахову, те је Вукан као син Боров а потомак војводе Милија, који је само седми изгорио у цркви, а није се хтио предати сили Ћуприлића.

Капетан С. Кривокапић

“Бока” велики илустровани календар за годину 1914.

Симо Ђ. Кривокапић - Наш је Скадар

Наш  је Скадар

Наш је Скадар! то престоље,

Некадашње равне Зете;

А ко има право боље,

Нека пошље своје чете.

Амо гдје ‘но топи јече,

Амо гдје се и крв лије

Нека види како сјече

Ханџар, као л’  пушка бије.

Наш је Скадар! - мора бити,

То су били наши шанци,

И наш ће се барјак вити

На скадарској грудобранци.

Скадар пуштит’  Србин неће,

Из крвавих својих шака,

Па ко хоће нек нам креће

Да бој бије из пушака.

Наш је Скадар! сада више

Па што хоће двије владе,

У Беч нико и не дише,

У Рим нико нема наде.

Наш је Скадар! и сва поља,

Срб одавно за њим јеца,

Па на њему од покоља

Пали људи, жене, дјеца.

Трешњево, 1. априла 1913.

Симо Ђ. Кривокапић

Цетињски Вјесник к бр. 35  1913.

Симо Ђ. Кривокапић - Опсједнутом Скадру

Опсједнутом Скадру

Обузела врева и брда и доље,

Град се Скадар тресе нико нема мира,

Човјек чојка тражи да се с њиме коље;

А убојна труба јуриш војсци свира!

С Бардањола туку убојити топи,

Не бира се пута, не тражи се стазе,

Из груди јунака црна крвца лопи,

Кроз крв проливену храбро војске газе.

На врх Тарабоша гдје се шанци б’јеле,

Гдје се од убојног праха магла диже,

Тамо иду трупе наше војске смјеле,

И на врху горе чета, чету стиже.

И димен се страшни дигао и вије,

И плам врући суља у небесне зраке,

Рекао би од свуд гром да силно бије,

И Тарабош да ће прснут’  у облаке.

Као хитре стреле топови убојни,

Удариће муњом што још тамо стоје,

Јер ће Срби казат’  - они су достојни

Синови прадједа и Србије своје.

Под Тарабошем, 26. јануара 1913.

                         Симо Ђ. Кривокапић

Цетињски Вјесник  бр. 23  1913