Мићун М. Павићевић - Освојење Бардањола

Освојење Бардањола

Јече брда, ломе се планине,

Пролијећу црне орлушине.

Стоји треска, ломе се небеса,

Сва се земља љуља и потреса.

Пала тама, не видиш никога;

Чујеш уздах друга рањенога.

Није шала тридесет хиљада

Са три стране бију Скадра града.

Пролијећу огњени угарци,

По имену зову се јунаци.

Силан картеч сипље из топова;

Проврели су крвави студенци;

На лазине панули јунаци;

Изломљене сабље и барјаци;

По присоа бијеле се чалме,

Пале пусте токе и доламе;

Син до оца лежи у комаде

Брат на брата наслонио главу,

Да би лакше испустио душу.

Пролијећу птице злогласнице,

А кроз горе плачу кукавице.

Сунце стало па је заплакало,

Море чуло, па је уздахнуло.

Краљ Никола са три своја сина

К'о  олуја лети по планина,

Храбри своју дјецу, Црногорце,

А рањене љуби и цјелива;

Моли Бога и свеце призива;

Док се живот грмљави излаже,

Три му сина к'о   војници страже.

Као чавке попадале мајке,

Носе воду, перу ране љуте,

И к'о станци каменови ћуте.

Нема нико да сузе пролије,

Нема нико да се зрна крије.

Леже мртви, пролијећу живи,

Прсимице обарају шанце,

Смијући се подносе ударце.

За три ноћи и три  б'јела  дана

Падала су ђулад усијана,

Као врела киша из облака,

И горела срца у јунака.

За три дана нико није сио,

Хљеба ијо нити воде пио;

Док су лави, мрки Црногорци,

За шанце се руком дохватили

И Бардањол са земљом сравнили.

Виђи сада страшнога покоља

На крвавом вису Бардањола:

За грла се хватају јунаци

И падају и дјеца и старци;

Бајонети кроз прса продиру,

Турци као из земље извиру,

Кроз прокопе пут Скадра се краду,

Црногорци бјежат им не даду,

Но их бију и живе хватају.

Колико је брда и планине

Нигдје нема рупе ни долине,

Ђе нећеш наћ' Срба и Турчина

Ђе су пали један до другога

Загрљени без даха једнога.

Носили се, па се уморили,

Један другом душе извадили,

Ту погибе цвијет од момака,

Ту остаде хиљаду јунака,

Да их једу гаврани и вуци,

А чувају поноћни бауци;

Хиљаду је рана допануло;

А Турака паде пет хиљада

Да ниједног већ не види када.

Гор.

(Мићун М. Павићевић)

Вук Ђ. Гојковић – Богићевац - Ноћни стражар на Бардањолту

Ноћни стражар на Бардањолту

Вјетар .... пљусак.... Сијевање муње,

Грмљавина, што небо пролама

И вапајно цвркутање жуње;

Трен свјетлости, затим густа тама....

У подножју Кира вали хуче,

Појачани шњегом с Проклетија,

А Тарабош хаубица туче,

Преко кога електрика сија.... 

С бијелог Дрима јек трубе долази,

Шумадинце на топове зове,

Јер Дрим нагло буја, придолази,

Треба хватат'  с њима шанце нове.

Скадар ћути, у њемој тишини,

Коју само страх створити може;

Стражар стоји, брду на висини,

А киша му продире до коже....

Час премишља: дивно ли ће бити,

Када пошље оволико љета

Српски барјак стари град окити,

И весло јекну звона света....

А час опет бродовља се сјећа,

Аустрија, што у српско море

Увезла га, да би стара срећа

Служила ју и у ове горе;

Те да ово, што смо крвљу нашом,

Претопили по хиљаду пута,

Истргне нам и с отрови чашом

Умори нас као змија љута....

На ту мис'о  скрипнуше му зуби,

И московку са рамена скиде;

Муња сјева, стражар пушку љуби....

Прену, стаде.... Ено неко иде.

-Стој! – одјекну, кроз тутњаву грома

-Овај брзо пропустни знак рече,

Јер иначе више свога дома

Виђа' не би, пошто стражар клече....

И три лица, у мрке цераде,

Приђоше му са: „Здраво јуначе“,

Он познаде перјанике младе,

Па и момче што пред њима скаче.

Та Њега је већ познати лако,

-Син је Краљев, ал' гдје војник стиже,

Он обиђе увјек мјесто свако,

Па и онда кад топ земљу диже.

Пошто јендек и жицу прескочи,

Што ју наше груди оборише,

Изгуби се стражару из очи;

-Оде ланцем, шибан пљуском кише....

В. Бардањолт     Вук Ђ. Гојковић – Богићевац

Цетињски Вјесник  бр. 31   1913