Тужбалица за Љубишом

Тужбалица за Љубишом

Остала је сачувана једна тужбалица састављена поводом смрти Стј. М. Љубише. Написана је врло лијепим рукописом и по свему се чини да је морала бити негђе јавно истакнута. На полеђини стоји назначено да је тужбалицу саставио Ристо Милић а да ју је писао Јово Кадија. Тужбалица која носи наслов “Српска мајка плаче над гробом дичног јој сина Стефана Митрова Љубише”, гласи:

Јао туге и жалости,

Срце пукни!

Што ћу једва пребољети

Кукавица!

Изненада ми утече

Дико моја!

Са Дунаја, из туђине

Кам јој био!

Зашт утече а не пита?

Куку мени!

Рекла би ти мајка твоја,

Леле њојзи!

Да јој причаш славе њене,

Ој радости!

Да јој славиш ти јунаке,

Дико рода!

Да спомињеш српске славе,

Ту јуначе!

На домаћем да је огњишту,

Љута рано!

Разговориш, обрадујеш,

Сунце моје!

Јере ти је остарјела,

Сив соколе!

У невољи и жалости,

Дични сине!

Хоће јој се разговора

Несретници!

Да преболи ране љуте,

Рано моја!

А ти си је оставио,

Сиротицу!

Да се сама собом трга,

Боже види!

Рашта си је запустио,

Нехарниче!

Кад си њена дика био,

Ти једина!

Ваљда ти је додијала,

Мили сине!

Та душманска граја љута,

Бог је убиј!

Па ти срце зажељело,

Срце пусто!

Да се мира наужива,

Моје ране!

У том рајском перивоју,

Моја душо!

Но како ћу јадна мати,

Без помоћи?

Туђина ти кости крије,

Тужној мени!

Моје ђеце, злата мога,

Српска дико!

Да ми је камен загрлити,

Празна надо!

Гдјено леже кости моје,

Закопане!

Гдје ми је радост, слава, дика,

Јаох мајци!

Гдје си Вуче, српска славо,

Ти матери?

Гдје си Бранко, зелен боре,

Мили, драги?

Гдје си Стефо, мајчин сине

Дична главо?

Ах, како ћу јаох! без вас,

Кукавица?

Глас Боке  бр. 93