субота, 25. април 2015.

Погибија командира Павла Пламенца





Погибија командира Павла Пламенца
– на Тарабошу 18. марта 1913. год. –

Има више од пола године
Од кад грокћу пушке кроз планине;
Од кад млади падају јунаци
По висова тврдог Тарабоша,
Дозивљући Марка и Милоша;
Ал’ залуду, мио побратиме,
Да су њима виле посестриме,
А змајеви браћа и рођаци;
Не би могли до тврђаве доћи,
Камо ли је јуришем узети
И разбити прахом и оловом.
Турци бију  боја крвавога,
Бране Скадра града царевога
Из шанаца и подземних јама;
Црногорци голим песницама
Саламају гвоздене диреке,
Што су на све стране начичкани
И челичним жицама проткани.
Није, брате, сада к’о  некада:
Да бој бије срце и прегнуће,
Већ бој бије знање и оружје.
Виде муку соколови сиви,
Па друг друга за неуспјех криви.
Једног дана на Светог Јована,
Полетио оро са крилима
Са Широчке Горе и главице,
За њим лете птице соколице,
Од крваве код Скадра Брдице,
Зациктао, крила раширио,
К’  Тарабошу полет управио,
То не био оро са литице,
Но Пламенац Павле из Црмнице;
То не биле птице соколице,
Већ  јунаци од Црне Горице,
У лету их сусријећу гује
И бију их муње и олује,
То нијесу гује из присоја,
Но с тврђаве Турци и хајдуци;
То нијесу муње из облака,
Већ фиуци зрна и пушака.
Колико је планинских котлина
И грохота и дубодолина;
Колико је џбуња и омара,
На све стране мртви попадали,
А црни се врани узвијали,
Меса ију, топле крви пију.
А Пламенац Павле сабљу вади,
Сјече чете љутих Османлија
Зрна су му прси разнијела,
А ватра му перје сагорела;
Колико је на долами пуца,
Толико је рана на јунаку;
Већ на подне сунце одскочило,
А последње тане ударило
Командира међу очи црне.
Јунак јекну, планина одјекну;
На затиљак мозак искочио.
Глас отиде од друга до друга,
Замукнуше пушке и борије;
Два војника са два бајонета,
У брежини раку ископаше
И јунака Павла закопаше,
Закопаше и ожаловаше;
Крст дрвени од јелових грана,
Више главе њему посадили,
Од бусења хумку начинили,
Из које ће божури ницати,
Над којом ће опјело пјевати,
Горске птице и гладне лисице;
Сјећати се Павла из Црмнице,
Тарабоша, Скадра и Брдице,
Гдје су наше кости посијане,
Гдје су наше наде закопане.

Цетиње                        Гуслар (Мићун М. Павићевић)






  



Нема коментара:

Постави коментар