среда, 18. март 2015.

Вој. Ј. Илић, млађи - Како умире Далматинац (Капетан Милан Срзентић)

Капетан Милан Срзентић


Како умире Далматинац

На обали мора, пред раком дубоком,
Док јесењско сунце сја с небеског свода,
Усред масе света стоји сужањ млади,
Кршни Далматинац, син витешког рода.

Он је леп к’о Парис; млад к’о капља росе;
Поносито држи љупку главу смелу;
Поглед му је кротак; пламен златне косе
Пада му по лепом и високом челу;

Његов лик младићки лака румен жари;
И, док оком блуди по жалу и луци,
Сви присутни плачу … Један пастор стари
Прилази му тихо, са крстом у руци:

“Одреци се, сине, издајничких снова!
“Врати се са стазе којом си залут’о!
“Покајнички приђи ћесаровом скуту,
“И добићеш милост!” … А сужањ је ћут’о …

“Макар само трунку кајања покажи!
“Сломи своје грешно тврдоглавство круто!
“На последњем часу другове прокажи,
“И добићеш милост!” … А сужањ је ћут’о …

И док за њим горко нарицаше мати,
Он к’о владар, гордо, победнички крочи,
И у раку уђе … Приђоше џелати
И копреном црном везаше му очи.

“Стрелци!”, громогласно командова лајтнант,
Исукавши хитно сабљу своју лаку.
И, уз тежак топот чизама војничких,
Шест мрких Маџара стадоше над раку.

А, ћутање гробно обузе сву масу;
И, баш када она са ужасом виде
Шест упртих цеви, у том истом часу
Сужањ трже и копрену скиде,

И отвори очи: дан је био красан;
У провидном зраку трептала је свила;
Ваздух је мирис’о на јесењске руже;
Природа је широм тако дивна била.

Он још једном баци поглед препун жуди,
На хриди и море, што к’о смарагд свија,
Па забаци главу и раздрљи груди
И узвикну: “Пуцај, 
                                    живела Србија!



Војислав Илић-Млађи




Милан Срзентић је рођен у Будви од оца Адама, суд. саветника и мајке Милке Матић из Лике. Основну школу завршио је у Загребу а поморску академију у Дубровнику. 
...
 Национално опредељен ступио је као извршујући члан  у Српски соко клуб“Душан Силни” у Дубровнику и марљиво вежбао и припремао се за борбу против Аустро-Угарске Монархије. Априла 1914. укрцао се на пароброд“Радиум”, где се нашао са капетаном Филипом Хаџијом, родом из Оребића, који је  Срзентића заволео ради његове искрености и патриотског духа, слушајући његове соколске идеје. Рат их је затекао на путу за домовину, па су планирали да пребегну и да помогну својој браћи преко границе. Један члан посаде је прислушкивао њихов разговор и пријавио их аустријским властима. Били су осуђени на смрт и 17 септембра 1914. стрељани. Срзентић је пред стрељачким стројем одбацио са очију мараму и  са руком на срцу узвикнуо: „Србин умире отворених очију. Пуцајте зликовци. Живио Краљ Петар, Живела Србија !”. Ову херојску смрт опевао је песник Војислав Илић-Млађи, у песми „Како умире Далматинац”. Од истог плотуна пао је тога дана и његов старији друг капетан Филип Хаџија из Оребића на Пељешцу. 

Њихове кости лежале су у заједничкој раци са осталом тринаесторицом стрељаних, а њихови гробови били су заборављени и запуштени. Радом ђеновићке подружнице Јадранске страже, и новчаним доприносима народа Боке Которске  сахрањени су 1924. стрељани Бокељи. На споменику стрељаним у Савини уклесана су имена Филипа кап. Хаџија, Милан кап. Срзентић, Јован Лазић, Нико Пејовић, Никола Радановић, Саво Анђус, Лазо  Срзентић, Иво Поповић, Ђуро Зеновић, Марко Калоштро, Стјепан Зец, Иво Поповић Ников, Нико Павловић, Перо Радовић, Мило Митровић, Јован  Вукшић, Васо Милишић и Крсто Вуковић. Краљ Александар и краљица Марија  посетили су 1925.  манастир Савину код Херцег Новог и положили венац на Савински споменик, подигнут стрељаним Бокељима.
Соколско друштво Дубровник заветовало се да ће у Петровој Петолетки поставити спомен–плочу соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15.: капетанима Филипу  Хаџији, Милану Срзентићу и трговцу Васи Милишићу. У Дубровнику је свечано обележена двадесетогодишњица Уједињења 1938. Поред националних друштава суделовале су све соколске чета из околине Дубровника. На дан Уједињења Дубровник је освануо у свечаном руху искићен заставама и зеленилом. Наредба Мачекова да се за овај дан не вешају заставе игнорисана је. Фрањевци су наредбу послушали, заставу су били извјестили па је скинули. Већ раним јутром стизале су соколске чете из дубровачких села. Чете из дубровачких села биле су претежно у народној ношњи. Доста их је дошло па су са својим заставама, музикама и чланством били запажени на дефилеу. Због невремена стотину излетника са Мљета није могло да дође. После благодарења и свечаног дефилеа војске, морнарице, многобројних чланова „Нове Југославије“ и соколских чета са заставама откривена је свечано спомен–плоча стрељаним соколима. Маса света поздравила је свечани моменат клицањем жртвама за слободу. Старешина дубровачког сокола Нико Шутић говорио је о значењу Првог децембра  и о жртвама палих мученика. Спомен–плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, откривена је међу градским вратима од Пила, на мјесту одређеном за спомен–плоче. Сваког Првог децембра национална удружења, предвођена музиком, заједно са родољубивим грађанством ишла су „између врата од Пила”, и ту полагала вијенце на спомен-плоче подигнуте онима који су свој живот жртвовали за слободу и уједињење.

Соколско друштво Требиње приредило је 1939.  излет чланства у Цавтат, где су излетници разгледали историјске знаменитости. После су посетили манастир Савину. Пред манастиром поклонили су се споменику стрељаних Бокеља у Првом светском рату.  Станковић одржао је пригодни говор, а нараштајац В. Јокановић рецитовао је песму „Како умире Далматинац” од  Војислава Илића Млађег

Соколско друштво у Будви поставило је на соколском дому спомен-плочу капетану Милану Срзентићу. На истој плочи било је име Ђура Зеновића, родом из Будве, старешине српског сокола у Будви, кога су аустријске власти стрељале 1916. Лист „Дубровник” пренео је 1939. из „Гласа Боке” чланак о постављању спомен-плоче Милану Срзентићу у Будви. У чланку се истиче: „Родно мјесто мученика и хероја кап. Милана Срзентића, којега су Аустријанци стријељали у тврђави Шпањола … Како се ове године навршило 25 година од стријељања пок. Срзентића и како је он био члан српског соколског друштва „Душан Силни”, то је Соколско друштво у Будви повело акцију за постављање ове спомен-плоче. … образован је у име сокола и грађана ужи Одбор за постављање и освећење плоче. У одбор су ушли г.г. Мило Бановић, Данило Рађеновић и Анте Словинић.”   
У Будви уз прославу Дана Уједињења, 1 децембра 1939, откривена је спомен-плоча кап. Милану Срзентићу ког су аустријске власти у септембру 1914. заједно са кап. Хаџијом, стрељале, због његовог рада за ослобођење.  Освећење спомен-плоче обављено је пред великим бројем грађана и представника власти и друштава, после чега је говорио новинар Анте Словинић о животу и смрти  Милана Срзентића. Одржано је неколико говора којима је предочено тадашњем млађем нараштају, како се умире за свој народ и своје име.  После је у соколском дому одржана свечана седница, коју је патриотским говором отворио старешина Вл. Радојчић. Увече је прошла местом соколска музика и одржана свечана академија. Тако се национална и соколска Будва одужила свом сину, капетану Срзентићу.

Савез Сокола славио је  жртве које су пале за ослобођење и уједињење  у Првом светском рату.  Једна од тих жртава био је капетан Милан Срзентић из Будве. Био је  члан српског соколског друштва „Душан Силни” у Дубровнику, у коме је вежбао и припремао се за борбу против Аустро-Угарске Монархије. Стрељан је у тврђави Шпањола (Херцег Нови) 17 септембра 1914. Његову херојску смрт опевао је песник Војислав Илић-Млађи, у песми „Како умире Далматинац”. Соколи су посећивали Савински споменик у манастиру Савина, где је био сахрањен Срзентић. Соколска друштва у Дубровнику и  Будви поставила су спомен-плоче са његовим именом.

Аутор: Саша Недељковић члан Научног, друштва за историју здравствене културе Србије










Нема коментара:

Постави коментар