Радоје Рогановић - Црногорац - “ Ропство владике Данила”

 Радоје Рогановић - Црногорац

У сред Зете, мјесту Српском,
Подиже се црква света,
Од како је постанула,
Има близу двјеста љета.

Сагради је тужна раја,
Уз мунаре и џамије;
И бијела црква ниче
Ђе владају Османлије;

Скупио се народ српски,
Са свих страна равне Зете
Скупио се око цркве,
Богомоље ове свете.

Стао народ око цркве,
И почео размишљати
Ко ће ови олтар нови,
Сада овђе освештати?!

"Да владику Црне Горе
Сад зовемо ми, Данила,
Султанова војска би га
Међу нама погубила!"

Тако збори б'једна раја,
Тужна раја, јер се боји,
Да Данила не погуби
Српског рода душман ови!

С мукама се раја бори,
Са јадом се вељим носи,
Па у паше договорно
Милост раја ено проси!

Пада раја на кољена,
И зетскога пашу моли:
Да им Данил свешта цркву,
Да им паша то дозволи!

"Господару" - вели раја,
"Допусти нам зват' Данила,
Богомољу да посвети
Што је раја саградила!"

"Господару" - вели раја
"Дај нам твоју милост вељу,
И испуни царске раје
Превелику ову жељу."

"Ела пашо, молимо те,
Па што хоћеш да ти дамо.
Испуни нам ову молбу
Ради ове цркве само!"

Молили су дуго пашу;
Па им најзад молбу прима,
Још за ову милост раји
Паша ништа не узима.

Рече паша: "Нека дође
Тај владика Горе Црне;
Чуваћу га као себе
Док се опет натраг врне.

Да га чувам као себе;
- То ми образ мој налаже
С тога велим: Нека дође,
И нек му се ово каже!"

***

Превесела раја стала,
(Ова тужна сиротиња,)
Па је одмах опремила,
Посланика до Цетиња.

Њему раја писмо даје,
За владику Црне Горе, -
И посланик брзо крену,
У освитак рујне зоре.

Посланик је хитро стига
На Цетиње код Данила,
Како га је угледао
Радост му је веља била.

На кољена тај час паде,
Руке у вис к небу диже
Па устаде и приступа
Господару славном ближе.

Кад му се попримаче
Тај посланик зетске раје,
Извадио из њедара
Књигу Зете, па му даје:

"Прими ову б'јелу књигу,
Од народа ц'јеле Зете,
А уз књигу прими поздрав
Перјаницо земље свете!"

Чита књигу Данил славни
Па кад виђе што му каже,
Радост веља обузе га
- С његовом се жељом слаже.

Весео је пастир добри
Олтар нови што с' направи
Тун, ђе свака груда земље
О српскојзи прича слави.

Весео је Данил соко
Па одлучи да ће поћи,
А зна дивно да би мога
Више натраг и не доћи! ...

***

Весели су Црногорци
Да у Зети цркву виде,
Али њима није мило
Да владика тамо иде,

Јер се они страшно боје
Да им тамо не погине,
Да их душман вида лиши
Да им главу не окине ...

Са свих страна заори се:
- "Не хајд' тамо света главо!
Да те Турци не погубе,
Наша дико, наша славо!"

- "Дужност мене света зове,
Одговара пастир благи;
Погинем ли - мученик сам -
За крст часни и род драги!

А жа' ми је Црногорци,
Што ве таква миса' дави;
Зар не знате да од смрти,
Не боји се јунак прави?

Особито ђе се тиче,
Свога рода, свога дома,
Тамо треба живо хитат',
Не страшит' се муње-грома.

Зар да реку ти душмани,
Љуте оне османлије:
Данило је страшљивица,
Ни на вјеру доћ не смије...

Него збогом Црногорци!
Ко овакву дужност врши
Такав неће, знајте никад
Злијем путем да обрши!" -

Ово рече Данил јунак,
И окрочи свог дорина:
Крену Зети земљи милој
Па се топи од милина.

Пође Данил да посвети
Подигнуту цркву б'јелу;
И да рају тужне Зете
Овесели сада ц'јелу!

Иде Данил Његош смјело
Међу Турке међу змије;
Како ће му тамо бити
Но бриге му за то није! ...

Пред владиком гласник лети
Међ' Зећане ето стаде,
Кликну: "Ево Данил иде
Но на ноге браћо саде!"

Тутњи, врви зетски народ,
На сретање сад излази,
Да поздрави свог владику
Што с Цетиња к њему слази.

Стануо је народ зетски
У редове и гомиле,
Да поздрави владаоца
Црногорске земље миле. -

"Божа помоћ, мој народе!" -
Када дође, Данил рече,
На хиљаде гласова се:
"Добро доша!" - сада стече. -

Гледа народ у владику,
Ка' у сунце неба јарко;
Весело је мало, веље,
Приступа му руци свако. -

Мили Боже, дивна станка,
У средини Зете равне!
Срби стоје уз владику
Црне Горе, земље славне!

Весео је Данил славни
Што га Зета окружује,
Ал' и тугу вељу носи
За што она да робује? -

Тад у б'јелу цркву уђе
Архипастир овај свети,
С молитвама благом Богу
Хоће цркву да посвети.

За њим народ на гомиле
У бијелу цркву лети,
Јер је жељан нове цркве
Посвећене видијети.

Зазвонише јасна звона
Са висине цркве свете,
Глас разносе на све стране
Да у цркву Срби лете.

Боже благи дивна гласа
Посље дугих триста љета
Када овђе зачу звона
Мила земља, српска Зета.

Данил цркву освећује
Архипастир Црне Горе:
Благом Богу службу служи,
Молитве се свете хоре.

***

Паша зетски, Омер горди
Мукама се страшним мучи,
Да Данила сад погуби, -
То га памет ено учи.

"Да владику овог пустим,
А да га сад не убијем,
Султан ће ми рећи силни:
Да пашоват не умијем."

И још паша собом збори:
"Да га лишим сад живота,
На мене ће напут гријех
А уз гријех и срамота! -

Што ћу јадан сада - што ћу!
Не умијем погодити,
Да ли ћу га пустит жива -
Или ћу га погубити?! -

О, што зборим да га пустим
Међу оне љуте змије,
Па да Турке с' оних крша
Ка' пилиће ора' бије?! -

Не, пустит га жива нећу!
Не - тако ми Бога Дина!
Јер би могла пропанути
Од њег' Турска царевина!"

Скочи паша - лати ћорду;
Па он брекну своје слуге:
"Нек' се војска одмах купи
Нека креће - није друге!" -

И војска се пред двор скупи,
Тун се слеже три хиљаде,
Паша хитро тад изљеже
Војсци овај абер даде:

"Владика је Црногорски,
Међу нама ето пао:
Сами 'Алах' јесте њега
Сад у руке наше дао!

Но напријед, војско царска,
Ка' муња ти полети;
Нек', ђаурин овај падне
Што га раја зове: 'свети'!" -

Завикала турска војска,
Која стоји у колаче:
"Здраво да си, честити пашо,
Нашег цара ти јуначе!"

Па с' отиште она тада,
Као облак на гомиле,
А глас Зетом одјекује
"Умри, умри, ти Даниле!" -

Лети војска османлијска
Око паше на буљуке:
Да владику Црногорског
На велике стави муке. -

И гле! - јурну са свих страна
Ц'јела војска на Данила,
Па је њега у један час
Међу собом ухватила,

Свезаше му свете руке
Тврдом везом од конопа,
Па говоре: "Сад Ђауре,
Нек' ти помоћ да Јевропа!

Нек т' избави краљ московски,
Нека твоје везе макне,
А свагда је говорио:
'Не см'је нико да те такне'!? -

Нек т' одбране Црногорци,
Које држиш као очи,
Нек ти Ђаур твојих Гора,
У помоћи сад прискочи!" -

Пошто душман сврши,
Весели се и поноси,
Па Данилу ставља колац
На рамена, да га носи.

"Нос' Ђауре - овај колац."
Тако њему душман вели:
"Ти издахнут на њем' мораш,
Турчин зорни тако жели" -

Када Данил од душмана
Овај грозни прими колац,
Тад говори: "Чујте Турци
Ја сам јунак Црногорац!

Владика сам - па баш за то
Мом јунаштву то не смета,
Погинути за род, вјеру -
То је моја дужност света!

Него ружно учинисте,
Што на вјеру мене звасте:
Па овакве сада муке
Мени Турци ево дасте!"

Ово вели Данил славни -
Не дају му зборит' више ...
А свом цару Омер паша
Овакову књигу пише

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

"Владици сам Црногорском
Савезао руке!
Пустио сам - да га муче -
Јаничаре Турке!

На вјеру га домамих
Сада међу нама!
А народ је заплакао
За њим у горама!

И сјутра га мислим, царе,
На муке удрити,
Па га онда на сред Зете
Наше погубити!" ...

Боже благи што сад наста,
Зета с' тресе сва од плача;
Народ пада од жалости,
Ка' од љутог бритког мача! -

Стоји лелек по свој Зети
Да до неба се чује: јао!
Што је Данил међу Турке,
Као жртва сада пао.

Тужна раја заплакала,
Па Омера моли пашу,
"Молимо те Господару,
Не погуби дику нашу".

Тужна раја заплакала,
У груди се своје бије,
А Омер се паша горди,
Са грохотом на њу смије.

Пала тама Црној Гори,
Као страшни суд да стиже,
А Данила воде Турци:
- Слава им се турска диже!

Иде Данил добри смјело,
Живота му није жао:
Но говори: "Што ћу и ја -
Кад је Србин вас пропао!"...

Већ Данила доведоше
Подгорици Турци својој,
Па говоре: "Ко је Турчин
Нек' приступи глави овој!"

"Уби! - Уби!" - Турци вичу,
До неба је стала граја:
"Ко не дигне на њег' руке,
Неће гледат Божјег раја!" -

Боже мили, страшна суда
Над Данилом што с' изриче:
- "Да с' на колац сад намакне",
Тако Турчин ено виче ...

***

Ал' гле - Осман старац турски
Турцима је завикао:
Да би млого боље било
На откупе кад би с' дао!

"Вјера му је Турци дата
Да он дође међу нама,
Па да с' вјера не одржи:
Срамота је и женама,

А не силној царевини,
Што истоком свијем влада;
Но држимо тврду вјеру,
Да ни царство не пострада! -

Чујете ли Турци браћо,
Већ стотину имам љета,
Од како сам угледао,
Бијелога овог св'јета.

Па сам дозна' што бит може -
За то вама опет вељу,
Одржите тврду вјеру,
Испуните моју жељу!

Не ћете ли Турци тако,
Него вјером преврнути;
Све ће нама наопако,
Знајте, по сад обрнути.

И што ће ни Султан рећи:
Кад на вјеру њега звасмо
Па са њиме вјеру Турску
Овђе данас окаљасмо! -

Милије ће бити цару,
Три товара сухог злата,
Него њега да смакнемо,
Када му је вјера дата!

Учинимо тако Турци,
На откупе дајмо њега,
Па се онда ми бојати
Већ немамо ни од чега.

А пошљимо овај откуп,
Свијетломе нашем цару,
А немојте да чинимо
Ову стидну пријевару! ...

И још да вам кажем сада,
Моја мила браћо Турци,
Владику ће осветити,
Црногорски они вуци!

Па то могу на Султана
Учињети они лако;
Но пустимо сада њега
- Учинимо Турци тако!" -

На глас овог старца
Сад се Турци узбунише,
Неки веле: "Пустимо га!"
Неки кажу: "Никад више!"

А Омер се паша мучи
Уз коју ће пристат страну,
Јербо не зна која ће бит
Повољнија сад Султану.

На муке се врга' паша,
Незна што ће јадан рећи,
Али Данил да се пушти
Број Турака све је већи! -

Уз виши је број Турака
Омер паша сад пристао,
И Данила на откупе
Црној Гори ено дао! ...

***

Глас анђелски сад долази
Са Рибнице и Мораче:
"Утишај се Горо Црна,
Немој народ да ти плаче!

И умири ти јунаке,
У витешке твоје горе:
Да у борбу сад не иду
За Данила на злотоворе.

Данило је у животу
Још погубљен до сад није!
Бог је благи забунио
Око њега османлије!

Него купи злато, сребро,
Кроз све твоје манастире,
Па покупи златне крсте
И одежде и путире:

Те владику свог откупи
Из душманских рука клетих
Ма све злато ти продала
Манастирах твојих светих!

А Бог ће ти утолити,
Твоју муку, твоје сузе,
А душман ће скупо платит,
Твоје благо што ти узе!"

***

Мила наша Гора Црна
Анђелском се одзва гласу,
Па душману за владику,
Откуп спрема у том часу ...

Душман прима веље благо
Сиромашне Горе Црне,
Да владику њезинога
Из својијех рука врне.

Пошто душман благо прими
Црне Горе и од Зете:
Поручио Црној Гори
Да владику свога срете. -

Ето Данил Црној Гори
На дорина свога јаше
Опрости се од Тураках
И од њиховог љутог паше.

***

Боже мили дивне славе
Црној Гори у криоца;
Скупило се мало, веље
Да поздрави Српског оца.

Стаде Данил међу њима,
Као отац све поздравља;
Весеље је наступило
Јер се мило сунце јавља. -

Запјеваше Црногорци
Уз милога свог пастира:
Коло воде на Цетињу
Код светога манастира.

А бијела вила збори:
Испод неба са висине.
"Кога благи Господ чува,
Тај не може да погине!"

Још бијела вила збори,
Над Цетињем што се вије
"Нека ропство Данилово
Црној Гори вјенац свије!"

И гле! - ето пушка плану
Данило се у бој диже,
И јуначкој Црној Гори
Сада нова радост стиже!

Пламте пушке на све стране,
Владика се у бој дига,
А Султану од Омера
Јоште абер није стига ...

***

У Стамболу Султан сједи,
На своме дивану,
Турци му се сви радују
Ка' лијепом дану.

А абер му овај стиже,
Од Омера паше:
- "Вељи царе од истока
Јарко сунце наше!

Владици сам Црногорском
Савезао руке,
Пустио сам - да га муче -
Јаничаре Турке!

На вјеру га ја домамих
Сада међу нама,
А народ је заплакао
За њим у горама!

И сјутра га мислим, царе,
На муке удрити,
Па га онда на сред Зете
Наше погубити ..."

Скочи Султан као муња,
Са дивана свога,
Када овај абер прими,
од паше Зетскога.

Весео је силни Султан,
Томе нема краја;
И игра се са весељем
Као у сред раја.

" - Благо мене!" рече Султан
- "Лијепа абера,
Дивно ли је царство моје
И његова вјера!"

Па позива своје паше,
Да им радост каже:
Хитре слуге по Стамболу
Трче да их траже.

Ето паше на дивану,
Око цара сташе,
Па говоре: "Заповједај,
Мило сунце наше!"

Цар говори: "Паше моје
И вељи везири,
Ако који жалостан је
Сад нек' се умири!

Ево за нас, Турке, среће,
Какве није било;
У наше је сада руке
Владика Данило

У Зети га ухватио,
Јунак Омер паша,
И већ му се одредила
Данас смртна чаша!

У питомој нашој Зети
Свезаше му руке:
Неће више противу нас
Шиљати хајдуке.

Него треба моје паше
Сад се веселити,
Сјутра ће га Омер паша:
Јунак погубити.

Благо нама, наше сунце!
Завикаше паше,
Ево данас Црногорци
Робови посташе!" -

"Благо нама, наше сунце!"
Паше цару зборе,
"Нема више на свијету
Оне Црне Горе.

Глава јој је данас пала,
У моћне ти руке,
Неће више нама сјећи
Соколове Турке."

На ријечи ове њихне
Гласник цару каже:
"Јарко сунце! ово писмо
Предадоше страже."

Прими писмо силни Султан
И у њега гледа
Прочитао неколико,
Даље му се неда.

Скочи Султан цар истока
Спопаде га туга,
"Куку мене! - рече Султан
"Што ми даде слуга!"

"Шта је царе, сјајно сунце?"
Запиташе паше,
"Ко уништи нама овђе
То весеље наше?"

Виче Султан збуњено,
Каже што је било,
Како се је повратило
Црногорско крило, -

"Омер паша непријатељ
Турски је постао,
Данила је Црној Гори
Опет натраг дао!

А шиље ми неке крсте,
Ђаурске закладе,
Које Црна Гора њему,
За Данила даде.

А сву Црну Гору да је
У огањ спалио,
Оног силног ђаурина
Неби наплатио!

Но што ћемо, моје паше
Сада да чинимо,
Ако царству великоме
Ми добра желимо? -

Ваља скинут ове муке,
О, јуначке паше
Што овако силно сада
На мене насташе! ...

Ал' ја ћу их ево скинут
Са мојега срца:
Објесит' ћу Омер пашу,
Неваљалог мрца.

И Данило погинут ће
Што га зову 'свети' -
Када моја силна војска
На њега полети. -

Но купите војске сада -
Сто хиљада равно
Да Данила ухватимо
Што жељех одавно." -

Тако збори силни Султан,
Бога не призива,
Који срећу и благослов
Данилу излива, -

Тако збори Султан силни
И војску испраћа,
Али му се разбијена
С наших гора враћа ...

Војска му се грдна враћа
Са 'Царева лаза'
"'Алах' чува Црну Гору" -
- Тако Султан каза ...

***

А ти пјевај Српска вило
На висини што си,
И с Данилом витешкијем
Вјечно се поноси!