Ђ. Продановић - Наш сусрет

Павле Бастајић

Наш сусрет

П. Бастајићу

 
Ми срели смо се. Два висока чела
Две младе сумње што ишту сазнања
Два нерва пуна мутног осећања
И два пламена погледа се срела.
 
Два мрачна лица одважна и смела
Два бића пуна најдрскијих сања
Сред ропства, беде, јада, очајања,
У два пламена погледа се срела.
 
И увидесмо сред бола и јада
У земљи роба што иште слободе,
Да једном циљу путеви нас воде.
 
Стежући руке, без речи се тада
Заклесмо у вери предачке слободе
На смрт за народ на врх барикада.
 
Загреб            Ђ. Продановић

1913

Влад. Станимировић - Пред Кнежевим спомеником

 1914.

Пред Кнежевим спомеником
 

Подсећо си нараштаје,
Где је српска слава стара.
Деца твоје Шумадије
Вратише се са Вардара.

Косово је освећено,
Свршена је борба дуга.
Спусти, Кнеже, десну руку
Подигнуту путем Југа.

Сву рођену браћу нашу
Робовања нисмо спасли.
Изгубисмо многе борце
Нови нису још дорасли.

Чим стасају, поћићемо
Водиће нас Бог и Вера.
Дигни своју десну руку
Сада, Кнеже, пут Севера!
 

Влад. Станимировић

Милорад Митровић - На водама вавилонским

 

На водама вавилонским 

Блудим гробљем праотаца мојих,
Што су пали за слободу свету;
Месец сија и гробове злати,
А ветрови тужбалице плету.
 
Гроб до гроба. Ал’ ту нема храма
Равна делу што им крвца доче,
Тамо стоје обнажене кости,
А онамо покрхане плоче.
 
Ал’, гле, опет један цветак мали,
Где се смерно међ’ плочама крије,
И на њему две три капи сјајне, —
Ја бих реко да су сузе чије.
 
Да л’ ту беше вила са планина
Да другове убојнике жали?
Ил’ је плак’о унук оковани:
Што су залуд гинули и пали?
 
Ко би знао. Ал’ ја немам суза,
Мене само један уздах кињи:
О, мој роде, мој витешки роде,
О, мој роде, ти кукавче сињи.
 
† Милорад Митровић 

1908

Душан Симић - Ноћ у Призрену

 

1908

Ноћ у Призрену
 
Умукнула је песма мујезина.
На ниске куће, што дршћу од студи,
На плач и сузе и наде и жуди,
Тихо се спусти ноћ, мир и тишина.
 
Уцвељен народ једва једном усну
И дахну душом. Тада, у том часу,
Са Шар-Планине силна светлост пљусну
И пустим градом обилно се расу.
 
И дух се јави Великога Цара.
У царском руху и с круном на глави;
Он гордо сиђе с високога Шара
У варош коју студ и туга дави.
 
Па стаде ићи покрај ниских кућа,
Што дршћу силно од зиме и студи
И где се диже, до самог сванућа,
Дубоки уздах из патничких груди,
 
А када пуче зора изнад Шара,
Он оде натраг; и нико не зачу,
Како се тужан дух Силнога Цара
Те пусте ноћи гушио у плачу.
 
+ Душан Симић

Vid Vuletić-Vukasović - Trsteno

 

Trsteno
 
Makljenima  mjesto  glasovito
Pjesničkomu  mom  srdašcu  drago,
U  tebi  mi  sve  milje  i  blago,
Sve  pjesničko,  ljupko,  vilovito!
 
Tu  mi  vile  pod’jeliše  mito,
U  kolu  jih  zatekoh  zanago . . .
Otad  vilam  n’jesam  nikad  slagô,
Vježbajući  svoje  pero  vito. ..
 
—  U  tom  raju  vilam  čuva  dvore, 
Junak  Petar sa  slovin-kreševa,
Te  i  danas  ka’  labud  zapjeva,
Da  se  tresu  Herceg-Bosne  gore;
U  ruci  mu  pero  ка’  mač  sjeva,
S Trstenoga rodu  krepost  l’jeva….
 
Vid Vuletić -Vukasović

1884

Antun Višić - Crnoj Gori

 
Crnoj Gori
 
Uoči Vidov-dana 1876.
 
Spjevao Antun Višić
 
Crnagoro, zemljo mala!
Malena si, ali hrabra;
Gnijezdo sivih sokolova,
Izgled Srpstvu Bog t’izabra,
Svem Slavenstvu čast i dika
Dok je sunca i vidika.
Još za tobom svaki junak
Junačkijem srcem vene,
U dno duše slatke budi
Heroičke uspomene,
Mijenja misli crne, jasne
Ropstva i slobode krasne.
 
Ti pokuša smrt junačku
Borbu, slavu i slobodu;
Spominješ nam divnu prošlost;
Pružaš jošte jadnom rodu
Sjajan primjer bratskog sklada
Nadu pako spasa sada.
U Krusama, na Grahovu,
Ispod Gacka pa do Skadra
Ti pokaza svemu svijetu
Što je tvoja ruka kadra,
Kruto biješ, strah zadaješ
I junački vazda sjaješ.
 
U boju si junakinja,
Ljuti plamen, vatra živa;
Viteškinja plemenita
U pobjedi milostiva,
A u miru vazda časna
Kako djevičica krasna.
Crnagoro časna zemljo
Ti si spas naroda tvoga;
Zašto stojiš? Što li čekaš?
Vidji tugu roda svoga!
Jami rukom handžar ljuti
Put slobode te se uputi.
 
Kosovo ta ljuta rana
Na srcu ti jošte leži;
Još od onda tužno roblje
Za slobodom živo teži.
Još zakletva živi sveta,
Ali gdje je srpska osveta?
Zadaća je tva golema,
Ali udri strašno gorko,
Udri složno crnogorče
I ti hrabra crnogorko,
Granuće već sunce žarko
— S Urvine se diže Marko. 

Вид Вулетић Вукасовић - Херцеговац у туђини

 

Херцеговац у туђини
Пјесма В. Вулетића
 
Давно оставих Херцег-горе
Без слободе смрт ми куца,
Језик једва р’јечцу муца:
Моје горе!
 
Немам ништа испод неба,
До гуслице своје звучне
Уз њу бројим данке мучне,
С туђег хљеба.
 
До три пјесме вазда гудим,
У њих сам се заљубио
У срце их утувио,
Да ред будим.
 
Прва ‘е пјесма јада мога,
Те је онда брату појим
Кад на исти живот двојим
Рода свога.
 
Друга пјесма када лети,
Спомиње ми уздисаје
Те ми души чемер даје,
Све ми сјети! . . .
 
Спомиње ми стару силу,
Печали ме рана љута,
Те оплачем по сто пута
Прошлост милу.
 
Наноси ми њешто наде
Трећа пјесма из свог срца,
Која к небу снажно врца,
Слади јаде.
 
Али нада, јадна нада!
Суза лети к завичају
Своме пустом уздисају,
Нема слада.
 
Ах да би се повратио
К својој л’јепој домовини,
Не гинуо у туђини,
Тамо сио.
 
Али немам кога свога,
Тако, мајка јур у рају,
Други за ме и не хају,
Осим Бога.
 
Тако тужан идем свуди,
Немам ништа до гуслице,
Она мени ближи лице
А не људи.
 
Доста крати у свом јаду,
Кад ми жалост мало мине,
Тад ми птице низ долине
Пјеват стаду:
 
„Туђин д’јели својим жита,
Ал’ Бог сваком нуди храну,
И теби ће одабрану
Из свог мита“!

1879