Мило Јововић - Жеља

Мило Јововић

Жеља

Где нам пропаст роду прети,

Где глас трубе у бој зове,

Српске синке соколове

Да покажу своју моћ;

Где се чује звек ханџара,

Где се крвца за род лије;

Тамо ми је најмилије, -

Тамо желим на мах поћ.

Где је мука и страхота,

Где се чује гром пушака,

Желио бих и ту бит’.

Јер је слатко за род пасти,

На пољани у сред боја;

То је дивна жеља моја,

Ту ћу своју крвцу лит’.

Па кад панем за род мили,

Кога љубим силно, жарко,

Као Милош, као Марко,

Као стари витез Југ.

Потомство ће тада рећи:

Род бранећи он је пао;

Он је Српство љубит’ знао,

Што ј’ Србину свети дуг.

Бар                       Мило Јововић

“Голуб” бр. 8   1907.

Мило Јововић - Бранковој сјени

Мило Јововић

Бранковој сјени

По вијека прође од кад умилни

Престаде на вијек лире ти звук,

Ал’ спомен оста међ нама силни

Јер бјеше глас пјесме ти обилни

Ко славуј птици у зелен луг!

Пјесниче Бранко Српство ти кличе:

Слава ти, слава, док траје свјет

Из твога пера што њему ниче

Узору дивном све се истиче –

Као најлепши мирисни цвјет.

О славна Зето, сретна си била

Такве нам људе и одсле дај,

Радуј се јер си старина мила –

Одакле славуј рашири крила

И слете с тобом у други крај!

Потомство Бранка на прагу родном,

И сада живи у онај крај –

У дивној Зети предјелу плодном

А он јој оста у духу народном

Ко неугасни вјечити сјај. –

Слава ти, слава, нека се хори!

По цијелом Српству нек бруји јек,

Ти њему пјесме најљепше створи

И пјева док те самрт умори

И жицу скрати млађани вјек.

Мило Јововић

“Голуб” бр. 15   1905.

Marko Ivov Kuljača - --------------------------

Marko Ivov Kuljača

-----------------------------------

Naša sela umrijeti ne smiju iako

nad njima orlovi davno gnijezda viju.

Starci na izvoru bistru vodu piju,

čobanice veselo se smiju.

Tako su nam pričala prošla pokoljenja

da na zemlju dolaze nova znamenja.

To bijahu zdravi i ponosni ljudi,

razuma zdrava, razborite ćudi.

Kada se sunce u zoru rađalo

da rosu pije sa lišća i cvijeća,

u zoru smo čekali na svjetlost danju,

s motikom i pjesmom, uz bezbrižnu šalu.

Ljeti smo prašili krompire i kukuruze,

a s jeseni klali prasad i pili vino,

Kad bi nam prijetili tuđinci i tuga,

starci nam noću uz gusle  pjevahu,

da će nestati ropstva i jada

da će s istoka svjetliti sunce i nada!

Marko Ivov Kuljača – “Sjećanja i zapažanja”

Мило Јововић - Већ је прошло пет вјекова

Мило Јововић

Већ је прошло пет вјекова

Већ је прошло пет вјекова

Од Косовског кобног рата,

Од кад Милош свој мач рину

По сред срца цар-Мурата.

Каза дјелом и јунаштвом

Вјерност своје домовине;

Каза како мр’јет је слатко

Кад се за њу славно гине.

Милош паде жртва роду,

Ал’ мач његов оста цио,

Истим мачем до данас се

Душманима Срб светио.

Ах, тај мач је чудотворан

Он Србина штити свуда,

Кроз вјекове с њим се бори

И с њим ствара силна чуда.

С њим растура ропске тмине,

С њим раскида оков тешки;

С њиме чува слободицу

И свој мили род витешки.

Ој Србине, храбри сине,

Док је теби мога мача,

Устрајаћеш и твоја ће

Моћ и сила бит најјача.

Бар                      Мило Јововић

“Голуб” бр. 5    1905.

Мило Јововић - Мајци III

Мило Јововић

Мајци

Ријеч света! кад т’ изустим,

Сладе ми се усне моје,

Сваког пута кад те зивне

Мајко! – мило чедо твоје –

Покле си ме на св’јет дала,

Тебе зов’јах дању ноћу;

Мајко, и сад, док си жива,

Вапити те увјек хоћу.

У радости и у тузи

Најпре тебе мајко тражим,

Тим именом сваку жалост

Са мојега срца блажим.

Па и онда, мајко слатка!

Кад оставиш твога сина:

Лијућ сузе звати ћу те

Дижућ очи пут висина.

Док се стобом опет здружим,

Вапит ћу те, мајко моја,

Док ћеш примит синка твога

У наручја мила твоја.

У Бару (Црна Гора), 1894.  Мијо (Мило) Јововић 

“Slovanski Svet”  štev. 18   1894.

Мило Јововић - Пјесми

Мило Јововић

Пјесми

Пјеват’ ћу те пјесмо моја!

Дању, ноћу, без престанка;

С тобом ћу се веселити,

Као славуј поносити –

До последњег мога данка.

Мила ми је дружба твоја,

Од ђетинства стобом дружим;

Низајућ’ те све по складу,

Ти ме тјешиш у мом јаду,

Не допушташ да затужим.

Мудри нека мудро зборе,

Ја ћу оно, што природа

Мени пружа по нарави;

Све у божјој пјеват’ слави,

И на понос мога рода.

Не мож’ ватра бит’ без дима,

Нит’ без пјесме срце младо;

Би природа он’јемила,

Кад ти с нама не би била –

Јад би св’јетом тада влад’о.

Сад помози, добри Боже!

Дај ми гласа, добре воље;

Ја ћу пјеват’ мајци својој,

Домовини милој мојој;

Што усмогнем љепше, боље.

А уз то се пјеват’ може,

Својој милој јединици;

Која младо срце чара

И веселост милу ствара,

Пјесниковој танкој жици.

У бару (Црна Гора), 1894.

Мијо (Мило) Јововић

“Slovanski Svet”  štev. 8   1894.

Мило Јововић - „Србинова молитва“

Мило Јововић

 „Србинова молитва“

Боже, кому на св’јет власти,
Хвалу дају без престанка,
На почетку овог данка
Уздижем ти уздах мој .

Ти нас брани од пропасти,
Десницом нас светом штити,
Да вриједни и честити
Сачувамо камен свој.

Што нам оте туђа рука,
Поврати нам добри боже;
Да нам прва круна може
Истом славом заблистат.

Сносили смо доста мука,
Током пуних пет вјекова,
Робство, јаде и окова;
Борбе љуте, крвав рат.

Окр’јепи нас и појачи,
Што је наше да бранимо,
За крст свети да’с боримо
И слободу златну нам.

А душмане све потлачи,
Што презиру твој крст свети,
Нек се у пако сруше клети,
У вјечити казне плам.

Мијо (Мило) Јововић

„Slovanski Svet“ štev. 17. 1894