Цетињски богословац

„Цетињски богословац”

Лист за књижевност

Год. I. Број I. излази неђељно на 2 табака.

Власник и уредник ученици II. и III.  раз.

„Богословско-Учитељске-школе”

Цетиње,  24 фебруара 1891 године.

Мото: „Благородством Српство дише ….”

                                                             Његош

На чело овог броја стоји ова пјесма:

Поздрав цетињског богословца

Добро јутро, браћо мила!

- Знате л’ ко сам ја?!

Промислите – не знаде те л’ ?

Казаћу вам ја:

Ја сам млади новајлија,

Тек прогледам сад….

Премда да сам сједи старац

Ја бих и сам рад!...

Ја сам ‘Богословац”-

Млади црногорац! –

Ученици, срећно вама

Предузето дјело!...

Напред, напред корачајте

Одлучно и смјело!

Та куда ће љепше доба,

Моли голубици?!

- Прионимо, као пчеле

Млађани српчићи!

Српска миса’ нек се вије

На далеке стране!

Нек напредак опази се

И у наше дане!....

Унуци ће запитати:

Јесте л’  за чем били?!

Па радите! – то је сједок,

Да б’ их увјерили!

Не тражим вам много чега:

Сахат само рада.

И туна је – мислим – доста

За једног комада!

Ко ће к мени- радо примам,

И смјерно се клањам!

А неђељом излазит’  ћу,

Свечано вам јављам!

                                       Р. П.

Глас Црногорца 20-I-1896

Над раком Радоја Рогановића

Над раком

Радоја Рогановића

Патриота-пјесника

Патриоте!

Из нашег’  круга ледена рака

Нама се оте,

И Српско око тужно оплака.

Тијело твоје овдје почива,

У раци овој, што цвијеће роси,

Ког’  неће изчупат оркани бјесни

Јер суза Српска њега залива.

Ова те рака за увјек скрива,

Тебе, што пером Српски род брани,

Љубавне жаре прам’  кога храни,

О чијој срећи ти само снива.

Молитве благе ка Небу лете

“За покој теби” из Српских груди,

Које те лиром из санка буди,

Да прени, пођу, достигну мете…

Ледена рака,

Која тијело пригрли твоје,

У земљи предака

Биће ти лака,

Српски пјесниче.

У име омладине

П……………

Глас Црногорца  08-V-1899

Новица Ј. Николић - На гробу пјесниковом

На гробу пјесниковом

Љубио су домовину своју,

О њој пјева, о њој вјечно сања,

Али небо прими душу твоју

У наручје дана без мрцања…..

Тешко ли је без такових људи,

Што гонише подлост и низину;

Тешко “Рашо”  и у наше груди,

Осјећамо без тебе празнину …..

Твоме чојству не бијаше равна,

Твојој стими, искреном поштењу;

Мудра ријеч била ти је јавна –

Праведан си био у мишљењу.

Ти си био љубљен од свакога,

Од народа и од Господара,

Твоја нарав духа великога

У далеко не имаше пара!

Ти никога досад не уцвјели,

Никоме се зашто не потужи,

Што си имо ти с другим подјели,

Своме роду искрено послужи.

Твоја ријеч била је уздање,

За онога ком’  си милост дава’;

Презиро си новац и имање –

Вршио си што си обећава.

Свачију си поштова’  врлину,

Оснажио многе на прегнуће;

Да се боре за српску висину

И за опште ново васкрснуће….

Ти си дјелом био пјесник прави

Ули наду робљу, да не пате –

С ким се позна, ил’  коме се јави

Свакога си називао: брате.

Благо теби кад спомен остави

Међу нама што си сам озидо;

Ал’  је тешко с киме се растави,

Што те зваху из малдости:”Ђидо!”

Наше сузе потоком се лију,

Мили Ђидо, тузи нема краја….

Јер те сада вјечне двери крију

Од светога небескога раја….

Збогом Рашо!... Збогом мили Ђидо!

Рано тешка срца неизлеч’них,

У којим’  си искрено озидо

Пирамиду успомена вјечних!....

Никшић, 14 априла 1899 г.

Новица Ј. Николић

Глас Црногорца  01-V-1899

Радоју Рогановићу

Радоју Рогановићу

Као јунак, о пјесниче,

Водио си борбу врућу,

Оштрим пером бранио си

Српско име, српску кућу.

Па сад спавај – одмори се –

Нека ти је вјечна хвала!

Хвала оној српској мајци,

Која те је Српству дала!

Спавај, спавај добри Рашо!

Ти си одмор заслужио,

Када си се милом Српству

Као Србин одужио.

Спавај, спавај, одмори се!

За одмор ти дана треба ….

А душу ти племениту

Лик Анђела зове с неба.

                                       Ј. М.

Глас Црногорца  01-V-1899

Андро С. Шировић - Залаз Сунца на Цетиње

Залаз Сунца на Цетиње

Дан тоњаше у пучини

Вјечитости, гдје с’ не мјери

По кретању земље вр’јеме….

У дјетинства слаткој вјери

Часом душа занесена

Осјећаше чар истине

Божје, тајне за ко’м

За ко’м свеђер чезне, гине;

Час немирна сва у себи

Ланце т’јела не сносаше;

Сунца залаз, конац данка

Концем бића свог ц’јењаше …..

Мимо скромне споменике

Слави правој посвећене,

Мимо ст’јене чарне голе

Љуцком крвљу опојене,

Мимо куле порушене

Гдје се брацка мржња каже,

Међ’ колибе ђе се мушки

Голотињом понос слаже,

Сјетним срцем, узбуњеним

По том знатном ходах пољу,

Обузео терет мисли

Бјеше снагу, чувства вољу.

Кад ненадан жетелице

Глас ме мили себи даде,

Вид очаран, изненађен

На Ловћенски вршак стаде.

Ах! Ко би сад испјевао

Рајско чудо часа тога,

Ко би р’јечју изрекао

Осјећање срца мога!

Виле драге, к’е  сте наше

Гласне пјесме надахнуле,

Ви не дајте да би моје

Чедне гусле замукнуле ….!

Божанственој свој у слави

Мирно сунце залазаше

За планину, златне зраке

Низа стране прол’јеваше.

Сјајне плаште огрнула

Сва су брда, рећи хтјаше

Царско вјеће држе горе,

А свим Ловћен пресјеђаше.

На глави му сјаје круна,

Црква мала, гдје ‘но спава

Сан вјечити пјесник силни,

Неумрла зетска слава.

На сред лица сунчанога

Тачку црква направила,

У живе се ватре пожар,

У бљештави сјај увила.

Небу зраке одс’јеваше

До пол’  свода тамно-плава,

Страшног  бога окруњена

Чињаше се под њом глава ….

Ка’  на луни посађена

Муриловом руком Д’јева

Ка’  мудрости символ који

Дант’  у рајском путу пјева.

Тако тада изгледаше

На Ловћену црква она,

Љепша гордог римског храма,

Љепше темпла од Сиона ….

Напуни се душа страхом,

У бездани јаз утону,

Кољена се подломише,

Ум уништен земљи клону.

На кољена пред том сликом

Рајској падох, р’јечи саме

Потекоше: - Слава теби

Страшна горо, свети храме! -

- Прости смјелост, Оче славни,

Што на врху том пребиваш

И у свјетлост духу твоме

Сличну санак ту почиваш -

- Прости слабом  св’јетском оку,

Славни Оче, наш Омире,

Кад висини у тој светој

Несмишљено вид упире. -

- Српском сину несјетљиву,

Што, у кршу раке твоје

Не увиђа знамен сјајни

Несрушљиве слоге своје -

- Прости, - рекох, те устадох,

Пољем одох спором ногом,

А срцу ми жубораше

Умирући сунце; збогом!

Цетиње, 15. августа 1889.

Андро С. Шировић

Глас Црногорца 17-IX-1889

Ђуро Перовић - Прилоком смрти Њене Свјетлости Књагиње Зорке Карађорђевић

Прилоком смрти

Њене Свјетлости

Књагиње Зорке Карађорђевић

Наднио се облак црни

Над  Ловћеном поноснијем

И спушта се у прамове

По горама околнијем.

Кроз облак се указала

На Ловћену б’јела вила,

Каква  јоште изодавна

На њем’  није доходила.

У црно је увијена,

Па бисерне сузе лије;

А лахор јој власи дуге

По ловћенском вису вије.

Тужан поглед свуда баца,

К небу диже главу своју;

Подвикујућ’:”Боже благи,

Спаси болну другу моју!

Ах, спаси је, Боже, спаси!

Чуј уздисај слабом створа,

Који но ти молбу шаље

С мученичких ових гора”.

Тако с’  вила Богу моли

Да јој спасе другу дичну,

Ал’  у р’јеци које бјеше –

Спази свјетлост необичну …..

Зачуди се вила б’јела,

Хитро главу к небу диже;

Гледну свјетлост, која с’  спушта

Ка Ловћену све то ближе.

Како свјетлост ближе приђе

Размаче се црна тмина,

Из свјетлости  указа  јој  с’

Дивна Зорка с анђелима.

„Стегни твоје срце тужно

Друго моја, друго мила!

Па се радуј, кад сам ‘вако

Створитељу угодила.

Те ме ево к себи призва

У божанске ове краје,

Гдје је вјечно уживање;

Там’  на земљи живјет, шта је?....

Утишај се друго драга!

Неће, вјеруј,  дуго проћи,

Видјећемо с’  амо брзо

Сви морате  к мени доћи!”

То изрече па се вијну

Пријестолу небесноме,

А тужна јој друга оста

На камену ловћенскоме.

Цетиње,     10. Марта  1890.

Глас Црногорца 18-III-1890.