Ђуро Т. Перовић - Богу

Богу

Боже свети, Боже благи,

Створитељу св’јета б’јела,

Ком’ се клања све животно,

И велича чудна дјела:

Допусти ми да са страхом

Винем молбу Теби горе,

А са њоме жеље живе,

Што ми младо срце море.

Нећу тражит’ танке куле,

Нити сјајна двора,

Ни раскоши, у којој бих

Уживати мора’;

Нећу тражит’ ћорде бритке,

Ни златна ханџара,

Нит’ икакве бојне спреме,

Којом с’ враг обара;

Нећу тражит’ врана коња,

Ни сребра, ни злата,

Ни колајне, што достој'ни

Носе око врата. —

Већ слободу, слободу ми

Милом Српству пружи,

Које за њом изодавна

Непрестано тужи.

Слободу нам, Боже свети,

Слободу нам амо,

Јер узалуд сва та блага,

Кад ње неимамо.

Молим Ти се, Творче свјета,

Чуј ми молбе глас: —

Измученом српском роду

Што пр’је пошљи спас!

Из рукописа † Ђура Т. Перовића

"Луча" 1898.

Ристо М. Поповић - Што си грдна... (Из Зубаца)

(Из Зубаца)

Што си грдна...

Што си грдна ка’ грдојка;

Запасана ка’ паштровка,

Шарен-раше ка’ спичанка,

У травеже ка’ шушањка,

У јакике ка’ зубкиња,

Паметљива — туђемилка,

Црна ока — сусташкиња,

У капоте ка’ баркиња,

Б’јел-образа — шееркиња,

Жуте тикве — заљевкиња,

Шупљоглава ка’ мрковка,

У јелеке ка’ улцињка,

У доламе ка’ скадранка,

Тенка стаса — микулинка,

Шарен-гаћа — мурићанка,

Рибареша — сеочанка,

Упрћена ка’ шестанка,

Црне косе — глуходољка

У обојке — црногорка,

У џублете¹) малисорка,

Уска гуња ка’ кучанка.

¹) горња аљина из једног комата, зове се „џублет“,  „џупа.“

Из збирке Риста М. Поповића

“Луча” 1897.

Богдан Милановић-Крајишник - У тешким тренутцима сјећање на покојну мајку

У тешким тренутцима

сјећање на покојну мајку

Мајко мила, гдје си сада?

Гдје ли твоје око мило?

Да погледаш чедо твоје —

Како ти је потавнило!

Да му видиш мутне очи,

Да му сазнаш срца боле, —

— Мајко мила, чедо твоје

Тешке ране љуто боле...

Па у овој муци, мајко,

Да бар чујем р’јечи твоје —

Лакше би ми души било, —

Престале би сузе моје!

Али тебе, мајко, нема,

Тебе црна земља крије,

А чедо ти остављено

Немилосна судба бије...

Над невином младом главом

Демоклеов мач се вија —

Чеду болом савладану

Нада жићем хала зија...

Око њега громи грме

И паклене јуре чете —

Ох!... радо би, мајко, хтјеле,

Да се твоме чеду свете...

Ал’ јуначки чедо твоје,

Трновите стазе гази —

Крв му лопи... Он не гледа

Што фурија над њег’ слази.

Лети чедо, напр’јед лети

К двору оном што се блиста,

На ком сјајна слова пишу:

„За род, ко је срца чиста!“

Ал’ од једном гром загрми —

И зграда се у прах створи, —

А твој синак, мајко, оста

Над пепелом да се бори...

Ох!.. да ми је, мајко мила,

Да ти видим лице твоје —

Лакше би ми души било —

Престале би сузе моје.

Али тебе, мајко, нема,

Тебе црна земља крије —

А чедо ти остављено

Немилосна судба бије!...

Бос. Петровац    Богдан - Крајишник

"Луча" 1896.

Радомир Кривокапић Орлински - Пехар

Пехар

Весеља прште пехар..., његових капи пјене

Живота бура разви и неста од њих траг,

Вез којих младост моја к’о узбран цвијет вене —

А груди моје дрхте, к’о без топлине наг...

Ах...! символ од старости сад црне власи рано

Посипат’ моје поче..., јер хоће жића чун

Утопит’ људи злобни у море непрестано... —

Па зашто — зашто ја сам у њином оку трун?!! —

Ти, музо, бићеш узрок, ал’ просто нек’ ти буде,

Избраник твој нека сам, — знам, пјесник бит’ сретан

Не може за живота..., ал’ гусле нек’ загуде

У храму од истина, па да ћу живјет’ дан..,!

Већ извор суза сахне — тај свједок јасни туге,

По небу мог живота крстари црн облак;

Подижем к небу очи, ал’ залуд — нема дуге,

Да круг свој боја каже — божански наде знак!

Још поноћ усном својом целива чело вјечно,

На ком је печат мука, што маме силни зној;

О кад ће црни облак разагнат’ коло течно —

И пехар васкрснути, комада печат’ спој?! —

Пучином живота вјечно вали пјене

А груди су људске њихове стјене, —

Њоме плови сретно, ко имаде луку

И за крму бодро око, вјешту руку! —

Грахово, на св. Николу   Радомир Кривокапић

“Луча” 1896.

Никола Ст. Љубиша - Поред старчева гроба

Поред старчева гроба

I.

Ово гробље у сну ми се снива...

Ах, одавно... прође много доба —

Сада клечим поред мила гроба,

Привукла ме успомена жива.

Овдје моја светиња почива,

Камо среће да смо зај’дно оба:

Не бих знао што је људска злоба —

Људско срце што усеби скрива!...

Прође зора младости ми сретне,

Душа моја с’ небом разговара;

Али живе успомене свете...

Све м’ остави, само мајка стара

Погледа ме, па јој сузе лете...

И дух старца сретно ме покара...

II.

Ја опет тужан поред праха твога,

Ал’ суза моја не кваси ти кам,

Смрзла је давно на дну срца мога,

Љута је зима угасила плам.

Вр’јеме све носи, не оставља ништа,

Младост и срећа с њим одлази сва

Срце је моје пеп’о сред огњишта,

Око њег’ мртва вјечне ноћи тма.

У љутој борби свјетскијех зала

Души је мојој малаксао лет;

Тешки је терет судбина ми дала —

Прерано ја сам упознао св’јет.

Ни љубав, нада, жеље најсветије

Душу ми више не веселе, не,

Једно је сунце што ме јоште грије

Најсветији жар душе ледене.

Небо и сада погледује на ме,

Мајку ми стару још не узе Бог,

Љубављу светом поред људске таме

Загр’јева груди сина рањеног.

Ка’ росе капља бисерна, и ладна,

Што ноћу пане на увели цв’јет,

Слабога диже тјеши ме и нада

Велећи: „Синко, такав ти је св’јет! “

Пеп’о се стресе на огњишту јада

И душа к св’јету управила лет,

Но храм ли клоне гдје је света правда

Клео бих тада у свијету св’јет.

Сујета људска остави ме рано,

Ја и сад слушам бурног св’јета клик;

Но душу моју давно и предавно

Уздиже к небу твој смирени лик.

Ка’ скроман старац ја подижем главу,

Благодарим небо за све што ми да,

Кроз облак густи видим Божју славу

И узвишен трон одкуд вјечност сја.

Крај мене гробље, све је мртво, ти’о

Једини ја сам међу њима жив,

Још камен није прах ништавни скрио

Ни предцима дух диго облак сив.

Ја опет тужан поред праха твога,

Ал’ суза моја не кваси ти кам —

Смрзла је давно на дну срца мога,

Љута је зима угасила плам.

Никола Ст. Љубиша

"Луча" 1896.