Мило Јововић - Не плашим се…

Мило Јововић

Не плашим се…

Ја сам Србин, челик љути –

Не плашим се туђе силе,

Српкињу сам мајку сис’о;

Српска крв ми ври кроз жиле.

Па нек душман у свом бјесу

Пери, сипље стр’јеле своје;

Не плашим се, јуначко је

У прсима срце моје!

Завјештај ми прађедова

Окријепи моћ и снагу,

Да се борим, да с’ опирем,

Домовину бранит’ драгу.

Налаже ми дужност света,

Да не клонем духом, снагом;

Но да гинем за слободу

Тим најљепшим српским благом.

Па сад да се кога плашим,

Бих ли с’ мого Срб већ звати?

Не дај Боже! би ме тада

Проклињала српска мати.

Вјеран дакле роду бићу,

И за њ’ крв ћу моју лити:

Ал’ никада до вијека

Страх ме неће с тога бити.

У Бару, (Црна Гора) 1895.

Мило Јововић

“Голуб” бр. 13 и 14   1895.

Мило Јововић - Поздрав роду

Мило Јововић

Поздрав роду

Здраво роде српски роде

Колијевко соколова!

Синула ти стара слава,

Силна слава Душанова!

Здраво роде мили роде,

Гријало те сунце жарко!

У теби се хиљадили:

Змаји љути Милош, Марко.

Здраво роде дични роде

Слобода ти увјек сјала,

И ускрсла величина

На Косову што је пала!

Здраво роде поносити,

Узор славе и прегнућа!

У побједи штитила те

Божја рука Свемогућа.

Здраво роде мученички

Што се људском крвљу купаш,

Да од светих аманета

У ничему не одступаш!

Здраво роде слатки роде

Мили рају жића мога,

Са приморског овог краја

Прими поздрав сина твога.

Бар (Црна Гора)      Мило Јововић

“Голуб” бр. 2   1896.

Мило Јововић - У туђини

Мило Јововић

У туђини

Ходио сам свуд по св’јету

И обиша’ сваку страну,

Да добијем себи храну,

Као пчела по цвијету.

Сусрео сам у мом путу,

Неприлика сваке врсте!

Ал’ сам био снаге чврсте,

Сносит’ сваку бијед љуту.

“Туђа земљо, туго моја”!

-Уздахо би чешће пута-

“Тешко оном који лута;

Ког’ не храни мајка своја.

Без срца су туђи људи,

У њих нема утецишта,

Помоћ’ туђем неће ништа.

Ледене су њине груди!”

Српски роде! мој честити,

Ој ти мила земљо моја,

Ти ћеш синку дат’ покоја

И мило га утјешити.

По твоме ћу – од сад крају –

Тражит твоје слатке хране.

Уживаћу моје дане

У слободи к’о  у рају.

Испод твога ведра неба,

Тебе харан вјек ћу бити,

И своју ћу крвцу лити

Сваког часа кад устреба.

Бар (Црна Гора), 1897.    Мило Јововић

“Голуб” бр. 22   1897.

Мило Јововић - Светоме Сави

Мило Јововић

Светоме Сави

(Акростих)

Слава му, слава кликнимо браћо!

Васц’јело српство, нек’ диже глас;

Ево нам школе и цркве свете,

Тим свети Сава прослави нас.

Истакну прву просвјету роду,

Сазида српству среће олтар;

А лучу расу народу своме,

Вјеру да шири и знања дар.

Алем и злато, раскошне дворе

Сава остави, да каже нам’;

Род како љуби и како треба

Просвети да се сазида храм.

Слава му, слава, док св’јета траје,

Кликнимо њему из срца свог;

А он ће молит’ да крвну браћу

Сложи и смири праведни Бог.

Лавор и смиље што свету гору

Атонску реси и даје крас,

Вјенце од њега сплетимо Сави,

А пјесмом жарком уздиж’мо глас.

Бар (Црна Гора)  1897.     Мило Јововић

“Голуб” бр. 2   1897.

Мило Јововић - Српчету

Мило Јововић

Српчету

Ходи амо, Српче мило,

Да послушаш пјесму давну,

Она прича што је било,

И казује прошлост славну.

Прича славу Србинову

Која му је некад сјала;

Прича пропаст на Косову

Са којом је иста пала.

Прича снагу и прегнуће

Обилића бојног свата,

Кој’ распори срце вруће

И осмрти цар-Мурата.

Прича, Лазар како паде

И остали силни лави,

Вука куне што издаде

И под ноге вјеру стави.

Ходи амо, Српче мило,

Нек’ ти суза једна кане,

Кад се сјетиш што је било,

Кад ти ово на ум пане.

Али мјесто суза, плача,

Ти се сјети аманета:

Оштри твога љута мача,

Кад дозријеш мушка љета.

Њим се свети, њом се бори,

Милошевом снагом руши:

Да те савјест не укори,

Да т’ не буде гр’јех на души.

Бар (Црна Гора), 1897.  Мило Јововић

“Голуб” бр. 18    1897.

Мило Јововић - Малом Српчету (Посвећено моме миломе Ф. Маровићу)

Мило Јововић

Малом Српчету

Посвећено моме миломе Ф. Маровићу

Знаш ли Српче мило да молитва твоја

Пред престолом Творца Свевишњега важи,

Моли му се, нека Српство да покоја,

У молитви светој смјерно му покажи:

У Србина да је снажна десна рука,

За обрану моћна као челик тврди;

Да се с мачем штити и брани од мука,

Не подноси да му туђин име грди.

Покажи му да он слободицу љуби,

Чува вјеру свету и за њу се бори;

Невјеру презире и главу јој руби,

Издајице рода прогања и кори.

Вјером наде чека зрачак рујне зоре

Првобитну славу некадашњег доба,

Да ћ’ угледат’ опет ускрснуте дворе

Које сруши завист, себичност и злоба.

Моли му се дакле Српче моје драго,

Да међ’ браћом милом не ускрати слогу,

У слози је Српству понајвеће благо

Слогом среће роду нанијети могу.

На Видовдан 1896.    М. Јововић

“Голуб” бр. 13 и 14    1897.