Мило Јововић - Србину

Мило Јововић

Србину

Кад напане душман клети

Домовину да ти вређе,

Буди духа јуначкога

Нек окрене рђа леђа.

Као јунак ти се бори,

Милошева срца буди,

Нек с’ од твога гроба душман

Онесвијести и зачуди.

Узми копље Милошево,

С њиме смјело напр’јед ступај,

Домовину милу брани

И за њу се у крв купај.

Дјелом самим посвједочи,

Да си јунак соко сиви;

И да твоје жиће младо,

Само за род српски живи.

Дјелом кажи душманину:

Да је твоја мишца јака,

Да т’ у твоје челик-груди

Куца срце од јунака.

Дјелом кажи и увјери

Неваљали рђу клету,

Да не желиш умријети

Слободицу бранећ’ свету.

Дјелом кажи да с’ потомак

Косовскијех лава врли’,

Што су за род и крст свети

Борили се и умрли.

Кад напане душман клети

Домовину да ти вређа,

Буди духа јуначкога

Нек окрене рђа леђа.

У Бару (Црна Гора),  1896.

М. Јововић

“Голуб” бр. 9   1897.

Мило Јововић - Не клони….

Мило Јововић

Не клони….

Не клони духом јуначе врли!

Вини се зорно к’о  соко сив,

Кад душман клети на тебе хрли,

Плани к’о  муња и огањ жив.

Не клони снагом српски витеже,

Кријепко лети у крвав бој,

Кад бијесне рђе на тебе ржу,

Из паса тргни љут ханџар свој.

Не клони надом Србине мили,

И твојим мукам’ доћи ће крај,

Патнику који рад правде цвили

Милостив Господ приправља рај.

Не клони духом, не клони снагом,

Тјеши се надом Србине мој,

И гини славно за твојим благом

За род, слободу и образ свој.

Бар (Црна Гора)       Мило Јововић

“Голуб” бр. 20  1898.

Мило Јововић - Радост пламаљећа

Мило Јововић

Радост пламаљећа

Пролеће је дивно; оно на све прене

Љубичицу плаву, мирисаво цвеће –

Зеленијем лишћем гору заодјене,

И у живот бајни природу окреће.

Са пјесмицом мило славујева гласа,

У тишини ноћној разл’јеже се гора,

И чује се шапут сребрни таласа

Што пјенуше рубом тиханога мора.

Скакутају јањци, игра им је, мила –

Несташни лептири по цветови шећу,

Вредну пчелу носе неуморна крила,

Да покупе сласти по шареном цвету.

Све под небом што је, у крилу природе

Нови живот прима – из санка се буди,

И тебе ће једном, мили српски роде,

Прамаљетна зора сјајна да заруди.

Па и ти се радуј сјају прамаљећа,

И кр’јепи се надом на будућност славну,

У којој се блиста србинова срећа,

У коју он гледа своју славу давну.

Бар                                    М. Јововић

“Голуб” бр. 7  1910.

Мило Јововић - Glossa

Мило Јововић

Glossa

Црногорче, царе мали,

Ко те овдје још не жали?

Мачем бијеш, мачем сјечеш,

Мачем себи благо течеш.

Бранко Р.

Ти, у ови камен голи

Бор’јо си се од вјекова,

Живот даде, крвцу проли,

Нехтје примит стјег окова.

Па како те неби звали:

Црногорче царе мали.

Противника сила клета,

Испред твога мача гине;

Љубав к роду, вјера света

Уздиже се у висине.

А пушка ти к’о  гром пали:

Ко те овдје још не фали?

Ђе удара твоје копље,

Не лиши се душман јада,

К’о  пред вјетром лако снопље

Преза, гине, мртав пада.

Бјеж’ с огњишта њему речеш:

Мачем бијеш, мачем сјечеш.

Не даш туђем своје ништа,

Пратиш твоју стару славу.

Са твог прага и огњишта

Поносито дижеш главу.

Напред гледаш ступит ђе ћеш

Мачем себи благо течеш.

У Бару (Црна Гора), 1894. 

Мијо (Мило) Јововић

“Slovanski Svet”  štev. 20   1894.

Мило Јововић - „Видов-дан“

Мило Јововић

„Видов-дан“:

Кад се сјетим Видов-дана,
Тад оћутим тешку бол;
Што се збило нашем српству
На крваву ону дол.

Kaд ми само на ум пане
Нашем сунцу ђе је жар,
Угасио своје зраке;
Ђе је пао цар Лазар.

Кад помислим, што је било
Пет вјекова назад ту?
Од кад наши прађедови
На бојишту оно спу.

Када станем даље мислит,
Душанову на пропаст:
Обузме ме јад и туга,
Торчи ми се свака сласт.

Али духом не малакшем,
Будућности гледећ сјај;
Јер, ко прави српски синак
Морам виђет’ онај крај.

Виђет’ гробље, свете кости,
Виђет’ српски тај мејдан,
Осветити што пропаде
Ту на сами Видов-дан.

А ако је божја воља,
Да погинем за род свој;
Сјетит ће се, ко ја сада
За освету синак мој.

Сјетит’ ће се, кад угледа
Убоити очев мач;
Сјетит ће га дужност света,
Српске земље горки плач.

Мијо (Мило) Јововић

“Slovanski Svet”  štev. 9  1894.

Мило Јововић - Чудан сан

Мило Јововић

Чудан сан

На памет ми јутрос пану

Да ти кажем мила мати,

Грозно сн’јевах у мом сану,

Бог ће сами добро дати.

Виђех ђе ме заробише

Турци испред куће наше,

Живога ме ухватише,

И руке ми повезаше.

Стадоше ме тешким бичем

Немилице ударати

У помоћ ми зовем, вичем,

Саму тебе драга мати.

Па и ти ми доћи нешће,

Но им велиш: главу с њега!

Ово синку бјеше жешће

Но смрт саму што угледа.

Од тог страга сан искочи

Гледам, дрхшћем истим страхом,

Тарем своје сузне очи, -

Срце куца јаким махом.

“Сан је лажа Бог истина!

Јунаку се сн’јева свака,

То је сине празна тмина;

Куша срце од јунака.

Што на помоћ твом лелеку

Нехте доћу мајка стара,

Него рече да те с’јеку,

Истина се томе ствара.

Јер српкиња жели свака:

Да јој синак мртав пане,

Да га крије хладна рака,

Него робом да остане.”

У Бару (Црна Гора)   

Мило Јововић

“Голуб” бр. 14   1892.