Благоје Бранчић - Осана!

Осана!

Довршено је дело преславно…

Петвековно је слободно робље,

Освећено је Косово равно:

Прошлости светле црно нам гробље…

Оборен лежи Азијат горди,

Европа тапше србинској ђорди,

Хој, кличи вило српских Дубрава:

Осана! Осана!

О како годе слободе зраци,

Нека су свете големе жретве!

Хвала вам браћо, хвала јунаци,

Љубимо живе, славимо мртве…

Велико опет српство је мало

Врлинама је грехе опрало

Одјекни и ти Адријо плава

Осана! Осана!

Слободе град се у крви зида

И сад је таква просвета вајна.

Јунаштво, слога ланце раскида…

Ипак и ђаво моћ је потајна.

Хој, коло среће, зашто си стало?

Та Србин иште још само мало.

Онде би песма јекнула права:

Осана! Осана!

Нови Сад  Благоје Бранчић

“Балкански рат” бр. 3   1913.

Војислав Ј. Илић Млађи - Отац

Отац

  

Војници, војници, јато соколова,

Рањени хероји кумановског боја,

Кажите ми где је мој јединац Јова,

Моје лепо дете и утеха моја?

-Баш јутрос, чим роса заблиста дубравом,

Он на Велес оде, заогрнут Славом.

Старац жури тамо, пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

Војници, војници крвава одела,

Ви с Велеса јутрос рањени идете,

Видесте л’ јунака, дивна лица бела,

Мог јединца Јову, моје мило дете?

-Вид’ли смог а, чико, ал’ баш јуче оде

На Бакарно Гумно, под стегом Слободе.

Старац жури тамо пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

Војници, војници, ви отуд идете,

Са Бакарног Гумна, где се крв још точи,

Видесте л’ ми сина, - моје мило дете, -

Он је свеж и румен…. има плаве очи.

-Јесмо, ал’чим, јуче, поче дан да плави,

Он на Черну оде, с ловором на глави.

Старац јури к Черни, пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

Војници, војници, ви с Черне идете,

Где се крв јуначка немилице просу,

Видесте л’ ми Јову, - моје мило дете, -

Он је леп и мио… има златну косу.

-Јесмо, ал’ чим јутрос, дан Божји ограну,

Он на Скадар, чико, оде на Бојану.

Старац жури тамо, пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

-----------------------------------------------

Кад с Бојане плаве ноћ копрену диже,

Тада један ратник, стражар са редута,

Радознао сиђе, да види изближе

Што ли се то црни у снегу крај пута.

“Гле мој отац!”- крикну. Потом ближе крочи,

Пред њим: згрчен старац, блед смрзнут од студи

За навек је сузне заклопио очи,

А седа му брада клонула на груди.

Војислав Ј. Илић Млађи

“Балкански рат”  бр. 23   1913.

Вид Вулетић – Вукасовић - Првомученику Стјепану

Првомученику Стјепану

Мучениче најпрви, Стјепане

Ето тебе каменом стрвена!

Тешко стјење, а још теже ране,

Људска руља, зв’јер је разјарена….

Душа ти је у муци блажена,

Па си твоје набројио дане,

Kрвљу сила сад је побјеђена.

Царство Божје за људе нестане…

Kада си се животом дијелио

Од срца си свијем опростио,

А Савла си гледао у лице!...

Просто било!... Нијесу издајице!...

Нико тебе није пољубио,

Па каменом на те се бацио!...

У Kорчули, на Видов дан 1896.

Вид Вулетић – Вукасовић

Босанска Вила бр. 20   1896.

Монах Валеријан - ***

 ***

Тамо за плава брда она

Где влада свечан мир,

Где брује увек сетно звона

Лежи мој манастир.

Уморан хитам издалека

Враћам се у мили стан…

Тамо ме црква мала чека

И отац игуман.

Прво ћу сетан да похитам

У храм, Господњи дом;

И молитву ћу да прочитам

За покој духу свом.

А старцу, оцу игуману

Казаћу жељу моју,

Да у тихом самостану

Доживим кончину своју.

Затворићу се у ћелију,

Да плачем и ридам сам…

И проклињаћу сву ноћ тију.

Зашто! То знадем сам….

То само ја један знам.

Ман. Јошаница   Монах Валеријан

Босанска Вила  бр. 2   1907

Али Риза Даутовић - Дилберке

Дилберке

Сабрао Али Риза Даутовић

V

Зелени се под Тузлом мераја,

На мераји прострта серџада,

На серџади Риза џиримџија;

И он купи од цура џериме.

Свака цура по жут дукат дала,

Сама Фата дизију дуката,

Дилбер Неја и срце и душу.

VI

Прошетала шарен-гаћа млада,

Она шеће боса по снијегу.

Њу ми пита момче нежењено:

“О Бога ти шарен-гаћа млада,

Је ли теби по ногама зима?”

Проговара шарен-гаћа млада:

“Није мени по ногама зима,

Већ је мени по мом срцу зима,

Јер ме мати за нејака дала;

Када оре, једва кући дође,

Када коси, једва косу носи,

Када дрља једва договрља,

Кад спавамо, он бјежи од мене

С тога ми је по мом срцу зима!”

VII

Дворе мела Али-беговица,

Дворе мела, двор’ма говорила:

“Моји двори, остали ми пусти!

Ево данас седам годиница,

Откако сам доведена млада,

Још ја не знам ди Али-бег спава?

Љети спава с коњ’ма на ливади;

А у зиму с коњ’ма у ахарим.

Она мисли нико је не чује,

Ал њу слуша Алибега мајка,

Па је свога дозивала сина,

Те је њему тихо говорила:

“О, Али-бег, једини у мајке,

Зашто не јдеш у одају љуби?”

Њој Али-бег тихо говорио:

“Кад је дошла мени са сватима,

Ја је пођо да је с коња скинем,

Она вели: “не по Богу брате!”

Ја јој пођо да фереџу скинем,

Она вели: “не по Богу брате.”

Ја јој пођо да чизме изујем,

Она вели:”не по Богу брате!

Три пут ме је мати, побратила.”

Босанска Вила   бр.  19  1896.

Риза бег Капетановић - Џемили

Џемили

Љубав ме свлада,

Па ко сирочо одем и сада

Под прозор – к њој –

Али Џемила

Около врата другом је свила

Загрљај свој…

Не мари више;

А душа за њом и данас дише,

А срце – о драга?!

Некад си знала жарко ум било;

Данас је све то прошло и било

Без гласа, без трага!

У тихој тузи

Прошлијех дана пјесник се сјећа;

Давна сен јему помаља срећа

У тајној сузи,

Када су миле,

Драга, око нас играле виле - -.

Било и прошло - -.

Срећније, драга, доба ти дошло

И дао Бог;

Али, Џемило,

Ти ћеш се сјетит опет кад било

Цјелова тог!

Риза бег Капетановић

“Нада”  бр. 1  1895.

Н. Н. Херцеговац - Херцеговачко коло

Херцеговачко коло

Пјевају момци и дјевојке

Херцеговци, соколови,

соколови;

Пет сто љета бојак бију,

бојак бију;

За слободу домовине,

домовине;

Вазда своју крвцу лију,

крвцу лију;

Сваки комад српске земље,

српске земље;

Својом крвљу оросише,

оросише;

А душманске б’јеле руке,

б’јеле руке;

И ханџаре окупаше,

окупаше;

Боже живи Херцеговце,

Херцеговце;

И појачи њих мишице,

њих мишице;

Да им рђа не дохвати,

не дохвати;

Врх ханџара и оштрице,

и оштрице;

Нека горди душман знаде,

душман знаде;

Да свијетли врх ханџара,

врх ханџара;

У сокола Херцеговца,

Херцеговца;

У ратара и овчара,

и овчара.

1901.    Н. Н. Херцеговац

Босанска Вила  бр. 3   1902.