Милош Видаковић - Столећа

Столећа

Ућутале су долине и куле,

Некада пуне царевих војника,

И задужбине стаситих звоника

У камењу се сиво разасуле.

Никога нема да народ сачува.

Залуду беше и последња жртва.

Домови ћуте. Плаче земља мртва.

И ладан ветар низ пољане дува.

Тек негде у дну самотних ћелија.

Док пламен свеће лагано се нија,

Калуђер сед и смежураних рука

Артије старе листа; у планини

Кадкада лишће шушне, све се чини

Потајни корак горскога хајдука.

Милош Видаковић “Царски сонети”

Милош Видаковић - Мусић Стеван

Мусић Стеван

Две тамне сенке, два витеза журе

Кроз гору која умире у тами.

Две тамне сенке, два витеза, сами,

Положив копља, на коњима јуре.

Кроз гору лете коњи виловити,

Покаткад који завришти и рже.

Витези шапћу: Брже, брже, брже,

До зоре ваља на Косову бити.

Поноћни ветар, кроз ноћ без месеца,

Поноћни ветар увија и јеца,

На ноћну игру сабира костуре.

Страва. А друмом који се беласа

Као до два греха, до два црна гласа,

Две тамне сенке, два витеза журе.

Милош Видаковић “Царски сонети”

Милош Видаковић - Царица Милица

Царица Милица

У ноћи тамних, смрачених видика

Царица сама страхује на кули

И ослушкује не би ли се чули

Топоти брзих царевих весника.

Царица гледа у даљине празне,

По једна нада мре у сваком шуму.

О што се оно беласа на друму?

Да ли су вести добре ил’ поразне?

Ал’ нигде никог, нигде никог да се

Појави носећ утешљиве гласе

И разгонећи страву тешких снова,

Тек поноћ мутна страховито слути

И изнад куле која мудро ћути

Лагано лети јато гавранова.

Милош Видаковић “Царски сонети”

Милош Видаковић - Турци

Турци

Турски се коњи пропињу и вриште

Обесно земљу копитама рију.

Зелени турски барјаци се вију

Низ дуго поље, сутрашње бојиште.

И чете грну, грну као олује

Множина грдна притисла пољане.

Сви носе стреле, стреле отроване

Сви носе сабље љуте као гује.

Страшан се замах низ поље таласа

Уз грмљавину муклих таламбаса

И цику зурни, безброј јањичара

За борбом вришти. Уз циктање бесно

Заљуљала се тако урнебесно

Ордија силног отоманског цара.

Милош Видаковић “Царски сонети”

Милош Видаковић - Полазак

Полазак

Јутро. Долином када као пена

Вијуга поток кроз врбе и честу

Закрчила је сву цареву цесту

Голема војска, војска небројена.

Певање, граја, дозивање, вика

На све су стране. У поворку дугу

Слегнуле се, стижућ једна другу,

Чета пешака, тешких коњаника.

Звук дугих труба оштро се разлеже,

Свечано, звонко и јечи кроз свеже

Сунчано јутро. Далеко се виде

Блистава копља, шлемови. То верна

Непобеђена, силна, неизмерна

Царева војска на Косово иде.

Милош Видаковић “Царски сонети”

Милош Видаковић - Епилог

Епилог

Обилне строге редају се риме,

Помпозне риме далеких времена,

Витеза људи и прелепих жена,

Чије је славно опевано име.

Озбиљне строге редају се риме

Блиставе риме о трептању душе,

О ветру који кроз пољану пуше

И белом снегу невеселе зиме.

Ал’ кад као светлосна поплава

Мину са блеском који засењава,

Са свирком која одмерено јечи

У души увек заостане један

Неказан, дубок, дубок недогледан

Бол, што га неће испевати речи.

Милош Видаковић “Царски сонети”

Милош Видаковић - Смрт Краљевића Марка

Смрт Краљевића Марка

Не уступај више Арапијо љута,

Удовице турска црни вео скидај,

Страшни Мусо куле по приморју зидај

И подижи танка вешала крај пута.

Јер не има више страшнијег од лава

С међедином тешком преко снажних леђа

На бедеме куле, тамне што наређа

Небројено турских лубања и глава.

Ономадне када јахаше сред гора

У кладенцу воде своју старост спази,

По коси му снежни попанули мрази

И по лицу много светлости и бора.

О, да ли су ово очи оне јасне

Што некада стреле до небеса слаху,

Сада болно дрхћу у суморном страху

И у њима светлост замире и гасне.

О, да ли су ово руке што у лету

Дохваћаху копља, железне и моћне

Зашто сада тако дрхћу беспомоћне

И тресу се крхко при сваком покрету.

О, да ли су ово плећи несавладне,

Што дизаху ласно волове и рала,

Прозукла им снага некдања и пала

Под теретом дана и старости јадне.

И видевши затим где уморно клеца

Шарац веран друг му, омршалих сапи

Марко стари јунак, несрећно завапи,

И, стидно је рећи, започе да јеца.

Започе да јеца седи Марко када

Спази ругло судбе. И ту у самоћи

До три бела дана и три мутне ноћи

Грцаше од бола, жалости и јада.

Тако умре. – Певај Арапијо љута,

Удовице црну шамију сад скидај

Страшни Муса, куле по приморју зидај

И слободно дижи вешала крај пута.

Милош Видаковић “Царски сонети”

Милош Видаковић - Плач Маргите девојке

Плач Маргите девојке

Ветар јој беше побратим и друг

Чувши сву тугу и горчину јада,

Кад она с косом расплетеном млада,

Поноћи каза плач свој луд и дуг.

И месечине уплашени зрак,

Кроз неспокојне облаке што сева,

Виде је како несрећно запева

Ходећи сама кроз поља и мрак.

Ходећи сама нариче и зове

Лепоту царску и све витезове

Бановић где је, Орловић и Југ?

Ал’ док у болу замире јој душа

Песму јој страшну сам самотан слуша

Ветар, њен добри побратим и друг.

Милош Видаковић “Царски сонети”

Милош Видаковић - Писмо драгани

Писмо драгани

Високо усред камених литица,

Где се пут топлог и далеког југа

Царева цеста тајно вијуга,

Наша је кула будна чуварица.

Тишина овде лежи изнад свега

И зимски покров; куд се око баци

Све сами бели врси ледењаци

И шуме борја у китама снега.

И увек тако. Тек кад вече распе

Звездана кола, и све миром заспе

Ја самац сањам и сећам се дана

Када вас летос заносну и младу,

Видех у белом престоничком граду,

На крунисању цара нам Душана.

Милош Видаковић “Царски сонети”

Милош Видаковић - Бановић Страхиња

Бановић Страхиња

Када се копља поломише танка

И здробише се буздовани перни,

Њих два, по снази оба неизмерни,

Понесоше се по равни пропланка.

Бановић, жалећ неверницу драгу.

Очајан Турчин силан у свом бесу.

Омањују се помамно и тресу

Прикупљајући и последњу снагу.

Подне је знојно хук борбе безнадне

Видело. Али, пре но ће да падне

Мрак, бан се извив сав у један мах,

С десне на леву и с леве на десну

Турчина љуљну два три пут и тресну,

Па жедан, зубом пресече му дах.

Милош Видаковић “Царски сонети”