Пролог
Хоћу да дигнем из загробног мрака
Лепоту целог староставног света
Градове беле с блистањем кубета,
И поља пуна кула и чардака.
На подножјима гора што се плаве,
Хоћу да дигнем од мрамора дворце
И опеване да васкрснем борце
Славећи њине победе крваве.
Ах, борце, борце, што ко митске сенке
Носећи вите на чекрчк челенке
У оклопима металним и сивим,
Прођоше светом ко што ветар веје.
Њих, што нам даше славне епопеје
Животом својим хоћу да оживим.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар