недеља, 11. мај 2014.

Видак Отовић - Над гробом командијера Бошка Мартиновића



Над гробом командијера
                        и
капетана Књажевске гарде
        Бошка Мартиновића

Ка’ вријеме, што ‘но брзим,
Неповратним тече током,
Тако подла, гадна завист
Срба прати својим скоком.

Ка’ да ју је црни пака’
За Србина само слио -
И да му је досуђена
Да би под њом вјечно био.

По примјеру невременог,
Ненаднога твога гроба
Међ’ Србима још одавњег
Све овако бива доба.

Тако Србу са жалошћу
Сваки тренут доба тече,
Истина је - што за тебе
Ко те знаде свако рече:

Да би дика рода свога
И племена перјаница,
А поносне Црне Горе
Крилат  ора, сива тица.

Који нигда зна нијеси,
Уморити крила своја,
Ни у каквој мушкој муци
Ни у ср’једи љута боја.

Ал’ ти судба не допусти
Да у љутом паднеш  боју,
Него клета завист подла -
Та одапе стр’јелу своју! ….

Те ти сломи лака крила
Пуна зора и узора!
Смртно рани и обори
Планинскога зелен бора!

Који снагу тек бијаше
У разгранке растурио
И поносом, - врлинама,
Од смртних се узвисио,

Али то је управ оно
Што ти живот скрати чили,
Те за тобом српски јунак
Ка’ за својим братом цвили;

Леле Бошко! О узоре!
Доба нашег и времена,
Душа наша за тобом је
Као муњом поражена!

Јер и  вијек по којега
Таквог једва орла дава,
А што ћемо осим рећи:
Нека ти је вјечна слава!

Видак Отовић

Глас Црногорца 21-VII-1890.



















субота, 10. мај 2014.

Стеван Каћански-Владислав - Пјесме о Грахову




На Спасовдан

Него има неко,
Што чује и хаје,
Што нам стару славу
А нов живот даје -
Од Косова црна
Осветник и борац,
Чује братске јаде
Чује …………………..
            Црногорац!

Каћански

Глас Црногорца 12-V-1890






На Спасовдан

Мртва лежи војска многа,
Све пропаде - не остаде
Ни гласника жалоснога!
Све пропаде …………
                    ал’ остаде:
Славни спомен овог дана,
Ове борбе и мегдана,
И остаде дичан глас:
Да се њиме пјесма бави,
Да се прича, да се слави:
Док је Српства - док је нас,
Кнез Данило - Граов-Лаз!!

Глас Црногорца 25-V-1902






Грахову*)
(нештампана)

На догледу сиња мора
У сред Кршни Црна гора
Пружило се поље равно
Некошено, неорано,
Место топлог љетњег дажда,
Љуцком крвљу заливано.
А то поље, равно, мало
Грахово се оно звало.
Ко да сеје жито бело,
Ко да коси? ….
Кад Грахово смело
Бојном ватром вазда горе
И војује на злотворе.
Граховљанин пушку носи,
Место српа сабљом жање,
Место плуга, пушком гађа
Па му поље славом рађа.
Место жита, место плода,
Ниче понос и слобода! …

1871. год.          Владислав

*) Из записника пок. пјесника Ст. Владислава Каћанског



Глас Црногорца 24-V-1897






Томо Ораовац - Скадарском језеру



Скадарском језеру

Језеро дивно, језеро бајно
Хајде ми хајде, ти кажи сада:
Чија то сила, чија то рука,
Поносно ево са тобом влада?

Да ли још држи валове твоје
Та турска горда и дивља сила?
Или те љуби, или те грли
Поносна дивна ловћенска вила?

Да ли се и још валови твоји
Тамо и амо немило муте?
Да ли на борбе? Да ли на муке,
Трудне и кобне, и сада слуте? ….

Језеро дивно, језеро бајно!
Мирно и тихо сад ево ти си;
У оне патње, у оне муке,
Што до сад бјеше, ти више ниси.

Валови твоји, што никад до сад,
Умилно плове, умилно крећу:
А српске шајке по њима ево
Поносно плове, мирно се шећу.

Језеро дивно, језеро бајно!
Ловћенска вила руку ти пружи
А небо одзгор благослов даде
И ти се њоме вјечно удружи.

Сад мирно шећи, валове њихај,
С крај наше тврде бесмртне Горе;
Реци Бојани да поздрав дају
Пре него пођу у сиње море.

Нека и она од сада знаде
Да и  њу тражи ловћенска вила;
Е она тече у српско море
И српска негда она је била.

А српска вила с Ловћена брега
Све српско што је добити мора
Зато се мучи, зато се пати,
Слободу ствара из ових гора.

Она је ране видала оне
Што Срба тиште од много љета;
Она је мајка слободе српске
Зато је Србу свакоме света.

Буднијем оком, мишицом јаком,
Избави Зету од турске силе;
Те данас ево валови твоји,
Гдје им је воља, слободно криле.

Зато ти љуби ловћенску вилу,
Тврдо и вјерно, држи се с њоме
Па се ти небој нигда и ниђе
Ни једном, малом, валићу своме.

Глас Црногорца  28-IV-1879









четвртак, 8. мај 2014.

Аливерић Тузлак - Српски језик

Српски језик

        Српски језик, рајски језик –
        Не што њиме збори раја,
        Веће за то, што у себи
        Све милине звука спаја.
          
        Српски језик, рајски језик –
        Знаш како с' у души хори,
        Кад нам мајка, кад нам сестра,
        Кад нам љуба њиме збори.
          
        Српски језик, рајски језик –
        Знаш како нас он потреса,
        Кад нам гуслар њиме пјева,
        Те нас диже у небеса.
          
        Српски језик, рајски језик –
        Ране вида, л'јечи боле,
        Знаш како нам души прија
        Кад нас старци њим соколе.
          
        Српски језик, рајски језик –
        За то велим, што да кријем:
        Сваки онај Богу гр'јеши,
        Ко га зове земаљскијем.

Аливерић Тузлак

(псеудоним Јована Јовановића Змаја)

Босанска вила бр. 13  1898





Девесиље - Пјесме Србина мухамеданца

Аманет од ђеда

У долафу мога ђеда
С десне стране у претинцу,
Кад још бијах грјешно д'јете
Виђех малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.
Зазир'о сам од аждаје, -
Ал' с аждајом ко се бори,
Осјећ'о сам, јунак да је.

Зато само, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе – ја сезбуних –
А он рече: "Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци к’о свечари,
Па зар да је ђунах љубнут'
Што љубљаху наши стари.

Ал' ти н'јеси пољубио
Само хадер – илијаза,
И пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца”.

Тако ђедо, -  ал' он оде
Већ одавно с овог св'јета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.

Ал' ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с’ држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ' не смета
Да србујем како треба.






На уранку

Рађало се сунце јарко,
А ми млади уранили,
Ја са својим добрим другом,
По руке се ухватили.

Гледали смо сјајну зору,
Удисали свјетлост њену,
Тако благу, тако чисту,
Тако здраву и румену.

Говорисмо о свом роду, -
О чему би у том часу!
О његовој чудној судби,
О патњи му и о спасу.

Уједаред преко лица
Поглади нас лахор чили,
К’о  уздисај сјетних груди,
Тако смо га осјетили.

А лахор нам нешто шапт’о,
Шаптао нам нешто н’јемо
Из ког ли је српског краја,
Кад га тако разум’јемо.

Ми лахору разборисмо,
Као пјесму да пјевамо:
“Иди, мили, лакокрили,
Куд си пош’о, иди тамо.

И оно су српски краји,
- А има их још и више -
И ондје се српски збори,
Српски пјева, српски дише.

Иди тамо, пак помилуј,
И њихова чела, лица,
Браће наше и сестара,
Милих Срба, Српкињица.

Иди тамо, пак и њима,
Прошапутај нешто н’јемо,
Ми смо, Срби, једна душа,
Ми се свуђе разумјемо.”¹

¹) Благо нама, ако је тако, као што је
 млади пјесник идеалиста замишља.
                                                                   Ур.






Сјећам с’ мука …..

Сјећам с’ мука петстољетних,
Крв, окови и гробови,
Браћа звјерски разбраћена,
Горки јади Србинови.

Кад ми слика, тако страшна,
Душу, срце на плач крене
Тада брзо махнем руком,
К’о да збришем те помене.

Нећу натраг, напр’јед гледам,
А ту свиће зора нова,
Иза ноћи петстољетне,
Рујна зора Србинова.

Распјевана српска браћа,
Обновљена српска дика,
Загрљена наша снага, -
Дјеца старих мученика.

Над њима се в’јенац вије,
В’јенац цв’јећа мирисава,
То је оно дивно цв’јеће,
Што из слоге процвјетава.

Српске виле коло воде
И пјевају од милина;
А соколи враћају се,
Враћају се из давнина.

Из очију радост вири,
- Србин ју је скупо стек’о,
А српска се књига шири
И чита се на далеко.

Школа нам је двор свјетлости,
Мир и љубав свуђе влада,
---------------------------------
---------------------------------

Опрости ми, садашњости,
Што сам млађан препун нада.






Имам драгу ………

Имам драгу, волим казат’,
Ал’ која је, то с’ не каже,
Она мени, и то знајте,
Пјесме пјеват’ испомаже.

Ја напишем једну пјесму,
Што осјећам од милине,
А у пјесми не поменем
Српски народ, српско име.

Прочитам је својој драгој,
А она се понасмије;
Што се смијеш? ја је питам,
Она вели: Подери је!

Тад се сјетим свог гријеха,
Па је молим: Опрости ми!
Она моје покајање,
Као прави мелећ прими.

Један стисак њене руке,
Поглед ока непски плава,
И у мени опет засја,
Што нас учи свети Сава.






Здравица Милци

Моја вјера (ја је слушам),
Не пушта ми вина пити,
За то ћу ти, драга Милка,
Са шербетом наздравити.

Срећна била, како може
Срећан бити мелећ само;
А шербет је свако пиће,
Којим драгој наздрављамо.

Нек ти Алах даде среће,
Оне праве среће с неба,
Нек ти даде мало више,
Него што ти самој треба.

А сувишк, шта ћеш с њиме?
Не стиди се не румени,
А сувишак, а сувишак -
Дај га мени.

Па кад будеш једном моја,
Не треба ми ни шербета;
Ја ћу бити с твојом срећом
Најсрећнији овог св’јета.

Аливерић Тузлак




Босанска вила бр. 9  1898