Миховил Павлиновић - Устај!

 

Устај!

 

Устај вило, устај душо,

Да пјевамо роду свом:

Устај роде, устај диве,

Цика зора дану твом.

 

Да премећем шуме, поља;

Да прегазим сиња мора;

Да се пењем уз планине,

Да зароним у дубине;

Све ме нүка, све ми вапи:

Устај, устај, роду твом.

 

Устај вило, устај душо,

Да пјевамо роду свом:

Устај роде, устај диве,

Цика зора дану твом.

 

Крволоци изклaше те;

Сусилници спутише те;

В’јекови се стровалили,

Нев’јерници урочили, 

Да наруже, да нагрде,

Да крв лију...... утаман !

 

Устај вило, устај душо;

Да пјевамо роду свом:

Устај роде, устај диве,

Цика зора дану твом. —

 

На Црљеном-куку

 

М. Павлиновић

 

“Орлић” 1867.

Ст. Ђурашковић - Љешко Коло

 

Љешко Коло

 

Љеш се свагда поносио

Гором, брдом и старином,

Сињим морем, пољем равним

И дивотном околином,

 

Док у руке славних зетских

Владаоцa oн бијаше

И слободом милог Српства

Самог себе красијаше.

 

Због тога се Осмајнија

И на њега окомио,

И од зетског владаоцa

Зор зорине задобио.

 

Залуд њега зетски владар

Млечићу је у дар дава’,

Да би њега против силе

Османлиске испомага’.

 

Јер дивотност Љеша брда

Чар побуди Османлије,

Па ко њему мога сметат’

Да га силом не добије!

 

Када Србин збоr nеслоге

Одбранит’ а није мого,

А за другог злица љути,

Не мораше и за кога.

Ал’ oд тада на Љешу се

Непрестано вила тамо,

По којом је подносно

Тешку муку, силу срама.

 

Освајач га заклоњаше

Дан га сунце већ не грије

Те му понос убијао

Да га нема као прије.

 

С болом душе Љеш је клео,

Дaн кaд душман њега узе

И с уздахом проливао

Непрестано своје сузе.

 

Све до дана кад се сташе

Изнад њега војске двије,

Задојене слогом светом

Црне Горе и Србије.

 

Сложно браћа ударише

На душмана клетог свога

И почеше њему зборит’

Еј, душмане, бјеше твога!

 

Да ли не знаш да Срб сложни

Сад походи мјесто своје,

И да тебе послат мора

Већ у ропство, што је твоје!

 

Bиђе душман што се збива,

Па је тада ста да бјега.

А у Љешу Србин сложан

Да радосну пјесму пјева.

 

Љеш је тада започело

Да га сунце с нова грије

Са зрацима много бољe

Него што је игда прије,

 

Сузе своје што пролива

Да са лица свога брише,

Пун рад0сти и весеља

Што туђински није више,

 

Поносит’ се са брдима

Гором п0љем, морем, водом

И најсветим својим благом

Српском слогом и слободом.

 

Ст. Ђурашковић

"Цетињски вјесник" 1912.

Н. Ђ. Иванковић - Војводи Шаку Петровићу - Његошу

 

Војводи Шаку Петровићу - Његошу

на његовој пјесми:

Поздрав листу "Невесињу"

и

Никшићкој омладини

 

Ој Пјесниче! Ој српски витеже!

Српска дико — јуначкијех гора!

У чело Те — вила пољубила,

Кад — Ти — прва синула је зора!

 

Читах “Поздрав” - разгрија ми груди

Врућим жаром - свете отаџбине!

Не плашим се — уз такве јунаке

Сунце, скоро, браћи ће, да сине!

 

Јунак увјек — Кућа Ти га дава!

ІІрвом пјесмом — Род Си показао!

К’о што мачем — на бојноме пољу,

На пјесничком — тако - војевао!

 

18/VII 1898 г. Никшић.

 

У име благодарне омладине

стари омладинац

Н. Ђ. Иванковић

Цано Реџовић - Братској слоги Срба православних и Мухамеданаца у Мостару

 

Цано Реџовић

Братској слоги
Срба православних и Мухамеданаца
у Мостару 

На глас ваше братске слоге
Нека моја пјесма лети;
Вашу љубав, вашу слогу
Загрљајем нек посјети.
 
Нека она свједок буде
Братског вaшeг загрљаја,
И нека ви поздрав носи
Из слободног овог краја.
 
Нека гледа како браћа
Једне крви ту се љубе,
И како се за слободом
Мисли исте у њих буде.
 
Нека гледа друштво „Гусле”
Гдје преставу тамо даје,
И нека се, гледајући
Слогу братску, ту напаје.
 
Нека види како Србин
Пjeсму прву изабира,
И Султанов марш по вољи
Браћи својој сада свира.
 
За тим пјесме свакојаке
Нека гледа, нека слуша,
Гдје свијема од милине
Узиграва срце, душа.
 
Hека гледа како њихов
Госа хоће да им смета;
Како брзо полиције
Засијаше бајонета.
 
Али ко ће сложној браћи
Икад, икад одољети,
Када прегну сложно братски
За слободу умријети?
 
Па када се ти нагледаш,
Пјeсмо моја, те милине,
На опроштај изручи им
Жеље наше са висине.
 
Нека за сад муку сносе,
Којy им је судба дала;
И нека се братски слажу
Док се трсе тијех зала.
 
И кажа им, пјесмо моја,
Мало, мало по изближе:
Дар високи Црној Гори
Од Рускога цара стиже. 

Никшић, 30. маја. 1898.

 

Цано Реџовић 

Србин Мухамеданац

 

Цано Реџовић - Поздрав Србину Мухамеданцу Мехмед ефендији Спахићу

Цано Реџовић

 

Поздрав Србину Мухамеданцу Мехмед ефендији Спахићу

 

Поздрављам те, Херцеговче,
С ових крша, са висина,
Из бијела Оногошта,
Преко листа „Невесиња.”
 
Поздрављам те, патриоте,
И ако те не познавам;
Из слободне Црне Горе
Твоме раду почаст давам.
 
Читах негдје а не давно
Да си сада у затвору;
Али зашто?... За истину,
Што не годи твом злотвору!
 
Твоја писма и дописи
У новини “Дубровнику”
О тамошнем положају
Престављују живу слику!....
 
Ти не знадеш име крити
И подмукло уједати,
Hити глатку политику
Свога госе помагати.
 
Ти говориш отворено,
Не даш вјеру за вечеру
Ти не трпиши да ти ико
Peчe: Дођи мoj кeлнеру!
 
Срб Турчина ти братимиш
Да се братски они слажу,
У невољи и у нужди
Ко брат брата да помажу.
 
Кo брат брата а да како!...
Крвца наша најближа је,
Осим вјере ништа друго
Од Срба нас не раздваје.
 
Па нека те с тога муче
И стављају у тамнице;
За род муке не подносе
Улизице, кукавице.
 
А вјеруј ми, твоја дјела
Н’јесу гласи у пустињи;
Твоје р’јечи разумију
Ти, што стоје на висини. 

Само, само час се чека,
А то мора скоро бити:
Брат ће брата, ако Бог да,
Слободнога загрлити!...

Никшић, 14. маја 1898. 

Цано Реџовић

Србин Мухамеданац