Љешко Коло
Љеш се свагда поносио
Гором, брдом и старином,
Сињим морем, пољем равним
И дивотном околином,
Док у руке славних зетских
Владаоцa oн бијаше
И слободом милог Српства
Самог себе красијаше.
Због тога се Осмајнија
И на њега окомио,
И од зетског владаоцa
Зор зорине задобио.
Залуд њега зетски владар
Млечићу је у дар дава’,
Да би њега против силе
Османлиске испомага’.
Јер дивотност Љеша брда
Чар побуди Османлије,
Па ко њему мога сметат’
Да га силом не добије!
Када Србин збоr nеслоге
Одбранит’ а није мого,
А за другог злица љути,
Не мораше и за кога.
Ал’ oд тада на Љешу се
Непрестано вила тамо,
По којом је подносно
Тешку муку, силу срама.
Освајач га заклоњаше
Дан га сунце већ не грије
Те му понос убијао
Да га нема као прије.
С болом душе Љеш је клео,
Дaн кaд душман њега узе
И с уздахом проливао
Непрестано своје сузе.
Све до дана кад се сташе
Изнад њега војске двије,
Задојене слогом светом
Црне Горе и Србије.
Сложно браћа ударише
На душмана клетог свога
И почеше њему зборит’
Еј, душмане, бјеше твога!
Да ли не знаш да Срб сложни
Сад походи мјесто своје,
И да тебе послат мора
Већ у ропство, што је твоје!
Bиђе душман што се збива,
Па је тада ста да бјега.
А у Љешу Србин сложан
Да радосну пјесму пјева.
Љеш је тада започело
Да га сунце с нова грије
Са зрацима много бољe
Него што је игда прије,
Сузе своје што пролива
Да са лица свога брише,
Пун рад0сти и весеља
Што туђински није више,
Поносит’ се са брдима
Гором п0љем, морем, водом
И најсветим својим благом
Српском слогом и слободом.
Ст. Ђурашковић
"Цетињски вјесник" 1912.
