Милош Перовић - У ноћи

У ноћи

У мирној соби, у самоћи,

У глуво доба, у по ноћи,

Ја чујем, ил’ се тако чини,

Јецају звона у даљини,

И неки тихи, плачан глас

К’о  да се моли: спаси нас!

Ја мислим: то се Богу моле

Безбројна срца васионе,

И на висини и дубини

То цвиле болно јади њини,

Јецају као звона глас,

И као уздах: спаси нас!

Пијетро Косорић

(Милош Перовић)

Српски књижевни гласник  књига четранеста

Драг. Најдановић - Добро нам дошли, соколови мили!

Добро нам дошли, соколови мили!

Од Драг. Најдановића

Грме топови са Калимејдана,

У цркви свакој сјаје се олтари

Двоглави оро високо шестари

Ко у време гордо Силнога Душана.

Збришите умор с потавнелих лица,

Хероји наши и јунаци мрки

Прошли су дани крвави и грки

Венце вам плете ваша престоница.

И кличе вама који сте крв лили,

Ускликом топлим силнијем од свију

Срцима нежним која топло бију:

“Добро нам дошли, соколови мили!”

И кад прођете венце и капије

Увече што нежне сестре рука расу,

Осетите се у том светом часу,

Горди – мислећ на оне што их није.

На њих што паше, на умрле диве;

Помолте се под статуом Вожда,

За оне који само тренут можда

Осташе мртви, да вечито живе.

А затим смерно нека војска цела

Приступи Вожду – и док звона брује

Громко и да цела Европа чује,

Кликните:”Мисли твоје сад су дела”.

“Балкански рат”    бр.  29    1913.

Дубочки дочек Омер паши

Дубочки дочек Омер паши*

Редом сједе Дубочани Турци,

Мађу њима Назиф ефендија,

Проговара Назиф ефендија:

“Чујете ме, Дубочани Турци,

Сјутра ће нам Омер паша доћи.

Kако ћемо пашу дочекати,

Своје русе главе откупити?”

Вели Муса:

“Ја ћу дон’јет кисела купуса;

А паша ће премахмуран бити,

Па купусом махмурлук разбити;

Тим ћу своју главу откупити.”

Вели Дука:

“Ја ћу дон’јет десет ока лука,

И пашиној војсци разд’јелити;

Тим ћу своју главу откупити.”

Вели Зила:

“Ја ћу дон’јет четир’ оке сира,

И пашиној војсци разд’јелити;

Тим ћу и ја главу откупити.”

Вели Зилка:

“Ја ћу донијет Товар сирка,

Те пашине коње нахранити,

Па ћу и ја главу откупити.”

Вели Мујо Бобош:

“Ја ћу утећ’ и сакрит’ се у кош.”

Вели Алија Дуги:

“И ја ћу богме за тобом други.”

Вели Осмо Буковац:

“Шта ћу ја на сред пута кукавац?”

Прибиљежио: Алекса

*) Овим пркосе Kобашани Дубочанима.

Босанска Вила  бр. 7   1909.

На Брегалници

На Брегалници

Јасно трепере звезде,

По поноћи коњици језде:

Ватре се виде далеко,

Стој! чу се да викну неко.

Одговор беше: наши смо,

Бугарин ил’ Србин браћа смо!

Ми нећемо пуцати први,

Браћа смо, не тражимо крви.

Одједном плануше пушке,

Подигоше се мишице мушке;

Разви се страхотна борба,

Бију се братство и злоба!

Са једне стране зачу се

Једина реч чи крик: 

Зар мучки ме нападе брате?

Ноћ је, не видим ти лик.

Ја сам, ја, Србине, брате,

У мојој, треба да знате,

Има још татарске крви,

За то сам пуцао први.

Зар то је, небрате, награда,

Што те онда брањах, кад страда,

То ми је хвала за Једрене,

И неспане ноћи студене. –

Борба трајаше очајна,

Док Србима не дође одмена;

Тад викнуше јунаци ура!

Брегалница постаде црвена.

Сунце се појави озго,

Србину Бог је помог’о;

Потуче небрата до ноге,

Освети Сливницу, па оде.

“Балкански рат”  бр. 39

Хајдук Вељко

Хајдук Вељко

Ој крајино, јуначка хаљино;

Неготине, ћерћели кошуљо

На јунаку, на делији Вељку, -

Он се тобом, ти се њиме дичиш,

Он не чека да му Турци дођу, -

Јуришање њему даровање;

Из ненада грђе Турчин страда

Кад се Вељко са јуриша врати

Он истреса из чепкен-рукава,

Из јелека, око срца свога,

Трњинице, пушчане дарове,

Чиме су га даровали Турци.

Пита Стана: колко имаш рана?

-“Немам, Стано, рана од Турака,

Већ ја имам рана од Србаља

Без помоћи стрмо ћемо поћи.

Злоба злоби док ми не докоби.”

“Српско Коло”   год. III

Поносна Босно, подигни главу

Поносна Босно, подигни главу!

Поноснаа Босно, подигни главу!

Спери са срца рану крваву,

Јер твоја браћа мире се, друже,

Да ти мелема за рану пруже.

А Видов данак, и он је вес’о,

Проклетство старо са себе стресо;

Вид’о  је доста крвавих дана,

И Српству доста задао рана.

А сад нам, сада радостан дође,

Кад братац брату весео пође,

Да се загрле, да се измире,

Да братску љубав међу нас шире,

Па да у слози, љубави, миру,

Већ крај учине сатанском пиру,

И твоју, мајко, уздигну славу,

Поносна Босно, подигни главу.

Босанска Вила бр. 5   1897.

Једрене

Једрене

Студни ветри смете вију

Пустош нема – влада студ;

Пред Једреном Србин стоји,

Бодрим оком гледа свуд.

Не плаше га бесни ветри,

Нити турског топа гром;

У грудма му срце бије,

Што од турске створи лом.

Лагано се сутон спушта

Тамна ноћ вет грли све;

Поздрав шаље завичају,

Он за своје премиле.

Студни ветри уздах носе,

И са њиме жеље те:

Поздравте ми оца, мајку,

Љубу, сина моје све …

Кажте њима у туђини

Под Једреном с’ борим ја;

Срећа њина, отаџбина

То је моја нада сва.

“Илустрована Ратна Кроника” св. 47