недеља, 12. јануар 2025.
Хајдучки Божић
Хајдучки Божић
Све је немо, само дрхте гране
Као браде старих светитеља.
Снег покрио крваву Кунару,
Цвиле дрва на угаслу жару
Слично души тужних родитеља.
Они ћуте отпуштених брка;
Црне струке покриле им груди.
Данас Божић, дан среће и мира
Љутог вука и горских пастира,
Само њима мученичке студи.
Стресају се... А кад Вид им рече:
Крвљу ово нека Осман плати,
Свима лице од освете сину.
Погледаше небу у висину:
Сунце сину те гору позлати...
Гуслар
Гуслар
Сву ноћ брује струне на
гуслама,
Тугом гробља а јеком облака.
Док на пољу ветар гране слама
И сметове урликом пролама.
Ноћ је ова к’о ноћ српска свака.
Ватра дими. На троношцу старом
Седи гуслар погурених плећа;
На крилу му гусле јаворове.
Ко и пређе он и ноћи ове
Буди давно умрла столећа.
Кроз јек струна
копите одлежу
Оклопника
деспот Оливера.
Бојна копља к’о јелове горе,
Заставице на
њима вихоре
А под њима паунова пера.
Гуди старац... А кад песму поче
О Косову и кад Милош паде:
Од ратара, што у верском страху
Свету песму са поштом слушаху,
-
Страшна чета хајдучка постаде!
Петар Мркоњић
Петар Мркоњић
Мрк и мрачан, као дан облачан
На врх горе бесан витез стоји;
Тешка сабља звони му у
руци.
Крај њега су из горе хајдуци,
Крв поганска доламе им боји.
Док из даље гракћу
гавранови
И вук вије из пећинског мрака,
Пусте чалме леде се по стењу.
Крв пљуснула по горском камењу;
Табор лежи сломљених Турака.
А из даље, с горе Романије,
Где се муње с ветровима сплићу,
Глас одлеже Старине Новака:
“Здраво да си, челенко
јунака,
Сабљо наша - Петре Мркоњићу!”
Стара црква у Тополи
Стара црква у Тополи
Скромна, к’о ждрал рањен,
испод брега стоји
Црква Црног Ђорђа без
украса многа.
Још трагове чува, што их турска нога
Погана остави. Ту дедови моји
Узимаху причест, оних
тужних дана,
Са крвавом руком преко јатагана.
Пред њима је стај’о мрк,
голем и страван
Вожд с муњом о бедру и слуш’о пун мира
Сетну верску песму из стара псалтира,
Док је у даљини одлегала раван
Од тутњаве бесних
азијатских хата
И делиског тешког
завитланог бата.
А около цркве ширили се стари
Храстови суморни, као сенке славе,
Гране им шумиле: „Да си здраво, лаве.
О ком пророкују вечни
паметари.
Из црнога твога осветничког ока
Српском роду свиће зора са истока.”
.. Стоји, чува спомен оних дана тешких;
Орли с дивљим криком изнад ње крстаре.
Зраци јарког сунца крстове јој заре,
Коване од тока пастира витешких,
Што су с песмом знали за
слободу мрети.
- Из ње Црни Ђорђе још
тиранству прети!
Југовића Мајка
Југовића Мајка
Ноћ је мркла... Кобно шуме гране
Јабланова крај реке Расине.
Град Крушевац црна туга
скрила.
Бура бесни, куле потхватила.
С вриском муња у понору гине.
А гром стравно у дубини рида,
Срце пара Југовића Мајке.
Око ње су девет снаха мили.
Тужни су их снови походили:
Врани коњи из ресавске бајке...
Бледе... Жижак у кандилу
трне.
Бошков Ненад у колевци
јеца.
А на двору све страшније
вије.
Урла бура... Пљуском дажда лије.
На бедему седи стражар
клеца.
Нема гласа. А вас дан су јуче
Пут Косова одлетали врани.
Тутњи... Стара Југовићка
клечи.
У срцу јој сузе место речи.
Ноћ... Кроз вечност језде црни дани.
Пријавите се на:
Постови (Atom)