Јован Симонов Пламенац

Јован Симонов Пламенац

(1879-1944)

Заступник у црногорском парламенту од 1906. Године, министар просвјете и црквених дјела (1907. - 1909.), министар унутарњих послова (1907. - 1910.), предсједник Црногорске народне скупштине (1911.), па поновно министар унутарњих послова (1912. - 1913.), када напушта државну службу.

У вријеме свог министровања, Јовану Пламенцу се може приписати успјешно усвајање Закона о парохијалном свештенству за српско - православну Цетињску митрополију, која се тада сматрала аутокефалном црногорском црквом. Као предлагач закона, Пламенац је одржао говор у народној скупштини:

 „Дакле, господо народни посланици, као што сам напоменуо, Хришћанство се јавља човјечанству као носилац морала и културе, а у српском народу се пак јавља видом Православља као носилац и заштитник државне и националне српске идеје. И доиста ниједна Црква није задужила ни један народ толико, колико је Српска Црква и српско свештенство задужило српски народ, на чему треба му вјечито будемо благодарни (Гласови: Тако је!). Господо посланици, узимајући за обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа; узимајући у обзир каква судбина чека још српски народ, па према томе разумије се какав још задатак и даљи рад чека наше свештенство.“

Писмо Јована С. Пламенца Краљу Александру:

Ваше Величанство - Узвишени Господару

Најпонизније молим Ваше Величанство, да би ми  благоизвољели милостиво извинити, што сам принуђен овим путем поднијети пред Узвишени Престо Вашег Величанства ову моју молбу следеће садржине:

Рођен сам у Црној Гори 1879 г. Потомак сам једне угледне црногорске породице, која је кроз толико вјекова давала веома заслужене људе своме народу. Скоро одмах послије мојих универзитетских студија – у Њемачкој, ушао сам у политички живот Црне Горе. Посједао сам у низу година све њене високе политичке и чиновничке положаје, вођа т. зв. Праве Народне Странке, Предсједник Народне Скупштине, министар разних ресора, шеф владе и т. д Вршио сам са успјехом разне државне мисије од највећег повјерења и значаја. Одликован сам високим домаћим и страним орденима и од стране Србије I ст. Ордена св Саве.

Ваше Величанство, Славни Господару,

Сав мој полтички рад био је од првог дана мога јавног живота посвећен слави, напретку и величини моје Отаџбине и моје династије. Тај мој и такав политички рад имао је својих позитивних и веома видних резултата, јер све што је Црна Гора имала великога и напреднога у потоњем свом државном периоду спојено је са владавином мога режима и мојих политичких другова. Сви други политички фактори мање или више рушили су на жалост Црну Гору свјесно или несвјесно.

Исто тако сам, Ваше Величанство, радио заносно и патриотски за ослобођење и уједињење српског народа, не жалећи, да државна слобода Црне Горе за остварење тих идеала буде жртвована, али на један частан и користан начин, како за црногорски народ, тако и за српство. То је познато и најугледнијим државницима негдашње Србије.

У тим мојим светим напорима, за Црну Гору и Српство, били су ми непријатељи само они, који су били или непријатељи Црне Горе и њене династије или Српства. Биоград ми је био увијек пријатељ, кад није стајао под утицајем оних црногорских елемената, које је црногорска државна центрифуга била одбацила као моралну и интелектуалну пасторчад. Ово ми је потврдио и Ваш велики војсковођа, црногорске крви, пок. Вој. Мишић, приликом наших повјерљивих разговора у Паризу 1920. године. Штетан утицај тих елемената не само да ми је том приликом најкатегоричније потврдио велики покојник, него је нарочито нагласио са болом у души једног правог патриоте, да су ти поменути елементи више из личних мотива посијали зло сјеме отрова између Црне Горе и Србије, односно између два народна дијела, чије ће посљедице, ако не ишчезну, могу бити катастрофалне, за будућност српскога народа у првој већој кризи.

Беч ми је, ипак, био, Величанство, у толикој мјери непријатељ да је лично изјавио Цар Аустријски у години 1911. да ме не жели видјети на своме двору, ни као бившег министра, у пратњи блаженопочившег Краља Николе. Тако сам морао услед тога одустати, да не пратим мога владара приликом те посјете. О овоме су знали сви тадашњи представници страних држава на Цетињу, па и ондашњи посланик Србије.

Међутим, наша негдашња мајка и заштитиница Словенства Русија, не само да је имала највише повјерења у мом политичком режиму и мога друштва, склапајући са нама најповерљивије уговоре, него је при том увијек жељела, да мене и моје друштво стално види на управи у Црној Гори, у противном Русија би одма објавила рат влади која би нас замијенила. То је она и учинила у години 1910 - 1911 после наше оставке као и 1913. кад смо опет морали одустати са владе ради скадарске кризе. У мом режиму и мојих другова Русија је гледала политику словенске солидарности, а сваку другу владавину у Црној Гори сматрала је као изражај Бечке политике. Тако је гледиште Русија била заузела према Црној Гори од онда, од када је Краљ Никола био остарио, а син му се Данило почео видно мијешати у спољну политику Црне Горе. За вријеме Свјетског рата велики су савезници, Височанство, из неколико пута тражили, да ми дођемо на владу који смо водили Балкански Рат, у противном да Црна Гора не може добити од стране Савезника никакве стварне помоћи. Блаженопочивши Краљ Никола желио је са његове стране да изађе у овоме погледу на сусрет великим Савезницима те да и у овим тешким данима повјери судбину своје земље у наше чврсте руке. Али, усљед старости он није могао да настави и да савлада његове синове и њихову камарилу, те да задовољи захтијев великих Савезника црногорског народа, а с тим да спасе Црну Гору и своју династију, да не умре нечасном смрћу. У циљу, да се тај несрећни режим не измјени, аустроугарску камарилу је помогао тада Биоград. Ни кобна црногорска камарила, ни тадашња биоградска влада нијесу жељели, да Црна Гора има у тим великим и тешким данима на владу јаке људе а најмање пак оне, који уживају апсолутно повјерење великих савезника и који би их као такве у сваком погледу обилато помогли. Знала је и једна и друга страна, и камарила и Биоград, да би у том случају Црна Гора развила много већу и цјелисходнију ратну дјелатност. Што је најглавније Црна Гора са Боком Которском хтјела је тада по том великом плану великих Савезника одиграти ону улогу у великом рату, коју је доцније одиграо Солунски Фронт. У случају, да смо ми дошли на управу Савезници су имали намјеру да навале са сува и са мора на Боку, да је освоје и она са Црном Гором, да буде база за даље савезничке операције на Балкану. Србија не шћаше у том случају бити изложена оној страшној Голготи. А Црна Гора, друга српска краљевина хтјела је бити спасена од оне страшне непријатељске инвазије и при томе као вјечно непобјеђена хтјела је остати и даље славна у српском народу и у осталом свијету, те да из моралног угледа њенога народ српски црпи и у будуће ону вјечну историјску енергију, која је била тако спосбна за Српство кроз све његове славне и мучне вјекове. Ми нијесмо доиста дошли до тада на управу земље, јер је за Аустрофилску камарилу то било замјерити се смртно Бечу, у чију је побједу вјеровала, а влада Србије није жељела, јер је знала да ће са већом активношћу скочити углед Црној Гори међу савезницама, што није смјело бити према даљим пакленим плановима које је Биоград припремао савезничкој и братској Црној Гори на велику штету цијелог српског народа.

Ја сам, Величанство, да бих отклонио ову кобну политику и спасио Црну Гору, био спремио тада једно одељење црногорске војске, да са њим извршим један државни удар и то са знањем и одобрењем двију највећих савезника. Али, помисао на ваздашње лично и политичко пријатељство Краља Николе према мени срушила ми је у потоњем моменту ту одлуку спаса за Црну Гору. Одустао сам при помисли, да и њега старог морам према томе плану, да товарим у аутомобиле, да га проћерујем и пребацујем преко границе на непријатељско земљиште у Котор. Моја јавна личност била је побијеђена тада од стране моје приватне личности. Демони су тако остали да пирују на развалинама части и будућности Црне Горе. Није онда чудо што је црногорски државни брод потпуно оскрнављен у 1915. г. са тражењем мира и онаквом војничком капитулацијом. Питали су тада потомци Мандушића Вука –тадашња црногорска влада - без икаквог стида и поноса, а да се и не говори о државној целисходности г. Михаиловића, представника Србије у Црној Гори: хоће ли предати непријатељу оружје, част, слободу и славу Црне Горе и њеног оружја? Одобрава ли он у име Србије да ударе на челу жиг издаје Обилићима од прије и послије Косова? Ови безумници били су срећни, кад се је овај, обзиром на политику уништења и компромитовања Црне Горе, сагласио са малим осмјехом са њиховом кобном намјером, мада су морали имати пред очима херојско самопожртвовање Србије и њену далековиду политику, да до краја дијели судбину са својим моћним савезницима. Мислили су да ће се моћи са моралним солидарисањем Србије у њихову злочину лакше оправдати пред великим царем и савезницима за овај историјски злочин, не узимајући при том у виду, да их је прије тога [Краља Николу] телеграфски опоменуо тај исти неумрли цар да не би Црна Гора издала Русију и савезнике. Ипак, тражен је мир и оно што је већ захтијевао непријатељ извршено је. Све су му наше светиње па и част предате у руке. И поред једне слабе владе и односне камариле никада се ово не би хтјело, Величанство, догодити, да није Краљ Никола био усљед старости потпуно духовно изнемогао.

Али највећи мученик била је црногорска војска. Њено вођство и њено издржавање у Свјетском Рату предато је у руке Србије са нарочитим циљем. Није црногорској камарили било доста што ће је она онеспособљавати убијајући јој дух полета, како не би ништа опасног учинила Аустро Угарској монархији, него је рачунала кад црногорска војска дође у рукама Србијанаца, да ће они ту исту њену политику рушења проводити у црногорској војсци, да се не би војска истакла према непријатељу и тиме Црна Гора подигла углед међу Савезницама. Тако је и било. Једни и други онеспособљавали су црногорску војску, за сваки офанзивни корак. У томе су биле нажалост обадвије стране сложене, али ради посебних циљева.

Па ипак захваљујући прирођеним војничким способностима, са којима је Црногорски народ надмашивао и надмашује сва остала српска племена, његова је војска починила у Свјетскоме Рату и ако је била гладна, гола и ненаоружана, величанствене подвиге. Само да је црногорска војска дозволила пробој непријатељу у правцу стратегијског удара: Новопазарски Санџак - Косово или Бока - Скадар, Драч или Требиње, Никшић, Подгорица, Скадар, Драч - Србијанска војска са династијом и владом хтјела је бити роб и гроб, а нарочито онда кад је напустила црногорска војска, кад су Бугари ударили. Ваше Величанство, све ово најбоље схваћа и зна, као онај који је вјеран традицијама свога славнога Дома непоколебљиво стајао и у оним најтежим данима за Српство уз племенити народ, и уз своју славну војску.

Част ми је најпонизније напоменути Ваше Величанство  да сам увијек уживао повјерење црногорскога народа, што ријтко која друга политичка личност. На моју ријеч црногорски народ се никада није жалио ни своју драгоцјену крв пролити, јер је знао да је моја љубав непоколебљива према њему и да може на моју задату ријеч читав програм зидати. Кад је Србија извршила окупацију над Црном Гором, послије слома Централних Сила – у намијери да исту анексира, ја сам стао на гледиште:

1. Да једна српска краљевина не смије служити као предмет компензације другој српској краљевини приликом преговора међу савезницима, јер да ће то бити од огромне штете моралне, политичке, економске и теритиоријалне не само за црногоррски народ него и за цијело српство.

2. Да је Црна Гора једна мучна, али славна творевина црногорског народа и као таква да она не смије при коначном санирању српског народног уједињења бити сматрана од стране Србије за једну обичну бившу непријатељску провинцију, као један објекат већ има бити сматрана као субјект, који има у том погледу са Србијом одлучити, као што је то учинила на бојним пољима за општу српску ствар још у она времена кад Србија бјеше само турски пашалук, а да не говоримо, да је Црна Гора, ношена народним општим одушевљењем, ушла у Свјетски Рат уз пркос другим тенденцијама само и једино да спасе Србију, или да с њом легне у заједничкој гробници. Ако би Србија, рачунао сам, доиста омела, да црногорски народ не могне узети учешћа као свештеник путем своје суверене Отаџбине у храму народног уједињења, него да буде стављен у том срећном моменту крунисања уједињења његових врховних подвига у положају дојучерашњих робова, он ће сматрати да му је од стране Србије нанесена једна неизлечива историјска увреда, да је обешчашћена његова прошлост и све његове неизмерне жртве дате за народну слободу, па према томе да ће или прије или доцније, појавити у црногорској народној души једно реагирање у правцу освете према Србији и који, може у једном критичном моменту нанијети смртни ударац цијелом Српству.

3. Да је у интересу српскога народа, да се на Конференцији Мира појаве двие српске државе са посебним захтијевима, а у једном циљу тако што не могне једна добити за Српство да то добије друга.

4. Да је једино у стању Црна Гора добити за Српство Скадар са цијелом сјеверном Албанијом, односно сву негдашњу доњу Зету, или можда цијелу Албанију путем једне реалније уније између обеју држава. То значи, не само дати могућност црногорском народу за његову бољу будућност, него у исто вријеме уклонити онај опасни арбанаски клин, управо рећи нож, који је по плану Аустроугарске забоден у српско државно и народно тијело, како би се тијем стално раздвајало приморско Српство од Загорског.

5. Да сва друга проширења српскога народа немају оне економске, етничке, и политичке вриједности за црногоррски народ који има Скадар са околним земљама. За црногорски народ је значило не добити односне крајеве то исто што и изгубити Свјетски Рат.

6. Да је уједињење између обије српске државе има бити проведено у дјело тек онда, кад Црна Гора присаједини својој државној територији Скадар са осталим земљама.

7. Да династичко питање не може бити никаква сметња за уједињење Српскога народа.

8. Да животни интереси налажу црногорском народу да се уједињење спроведе путем једног уговора између српских држава како ће се том приликом обавезати проширена држава, да ће се црногорском народу учињети извјесне економско - финансијске концесије, пошто је он највише у историји поднио жртава за остварење народних идеала, а који треба у тој заједници да остане способан за очување тих истих идеала.

9. Да црногорски народ, ако буде једноставно анексиран без икаквог државног уговора неће бити у стању да претходно тако лако добије у тој заједници као малобројан, него ће исти бити увијек надгласан чак и од елемената противу којих се је он морао вјековима борити као држава.

10. Да црногорски народ, губећи своје политичко ја, као држава, да он мора за то добити извјесних економских накнада, да не смије изгубити и једно и друго, а то може само путем једног уговора између обије државе, у противном он ће у тој заједници представљати мјесто један плус, једно велико минус.

То су били, Величанство, мотиви, који су ме онда руководили, да се примим вођства у устанку од 21. дец. 1918. г. и да поведем војничку политичку борбу за васпоставу Црне Горе.

У вези са том борбом, част ми је најпонизније нагласити, да ме Италија ничим није помогла приликом подизања реченог устанка и ако је била саокупаторка Србије у једном дијелу Црне Горе [Улцињ, Бар и Вир]. Устанак сам подигао о мом сопственом трошку. Иначе, да ме је Италија и мало с чим испод руке потпомагала као са храном за војску, оружјем и муницијом, резултати тог народног устанка хтјели су бити сасвим други. Тако ја нијесам био ничим потпомогнут ни од стране тадашње црногорске владе, која је била у Паризу, сам, пак, блаженопочивси Краљ Никола, који је био такође у Паризу, дознао је за устанак тек онда, кад је избио на површину, јер у његову околину нијесам имао повјерења. Немајући тако никаквих средстава са устанком сам постигао само извјесне политичке резултате

Талијанска политика према црногорском питање дијели се у три периода. Први је онај, кад она без икаква протеста упркос Лондонском Пакту од 1915. г. дозвољаје да се извађа план окупације и неке врсте анексије над Црном Гором од стране Србије. Она тада ћути ради тога, што је била захватила и посјела виши дио Далмације, па се надала, да ће Србија углавном задовољити окупационом анексијом Црне Горе, па да јој неће тешкоће чињети за њен посјед у Далмацији. Ради тога она није мене помогла у устанку. Хтјела је тобож да игра улогу једног пријатеља према Србији. Други период је онај, кад она почиње да увиђа, да неће моћи у Далмацији остати, оносно да ће јој се иста спорити у корист Србије, односно С. Х. С.

Тада жели помоћи отпор Црногорскога народа у циљу, васпоставом проширења Црне Горе да добије двије Словенске државе на Јадрану, које свака за себе, не би биле по њеном мишљењу опасне за њену хегемонију на истоме. У овом периоду Италија је планирала, да Црној Гори припадне не само Скадар са читавом данашњом сјеверном Албанијом него и Јужна Далмација, укључујући и Сплит као и сва Херцеговина имала је да припадне са једним дијелом Босне. У овом периоду дала ми је зајам за издржавање војске. Створио сам црногорску војску, са којом сам имао циљ, да пријеђем преко Јадрана, да извршим упад у Црну Гору, да створим нови народни покрет са обилатим новчаним и материјалним средствима и све друго што је потребно за једну војску од 50. 000 људи.

Италија у овом периоду није ништа учињела према Србији, што би било противно међународним одношајима. Црна Гора је била тада суверена држава и савезник и она је као таквој давала позајмице за војску у материјалу и новцу као што је то давато и свима савезницима. Овај други период Талијанске политике према Црној Гори био је веома кратак. Ове калеидосопске промјене у политици Италије према Црној Гори долазиле су од промјене ситуације на Конференцији Мира. Наступио је трећи период, и у њеној политици у вези са црногорском онда, кад је Италија увидјела коначно, да Француска неће дозволити васпоставу Црне Горе. Она одмах иза овога предузима кораке, како не би пријешао у Црној Гори. Црногорски војнички материјал ставља под њеном војничком стражом и зајам новчани за експедицију одказује, а све под изговором, да још није вријеме. Политички пак, стаје на следеће становиште: пошто Србија жели, да уништи Црну Гору, а прибојава се од ње, од Италије, онда треба Србију са Црном Гором уцењивати и од ње што више добити на рачун тога територјално и економски, као и културно политички за своје сународнике у Југославији. Али, да то могне она је играла улогу у очима Србије, као да мисли најозбиљније за васпоставу Црне Горе. Према тим њеним политичким циљевима црногорско питање није смјело бити прије тога ријешено, ни негативно ни позитивно. Оно је требало да што дуже остане отворено, док Италија не узме што више од Србије. А ради тога Италија највише смета у овом периоду сваку моју акцију са којом сам циљао упад у Црну Гору [са Д`Анунцијем]. Исто тако она се бори противу мојих настојања, да не бих црногорско стање извукао из њене интересоване свере. Готово сви међународни паркови, код којих сам се ради овога обраћао, одговорили су ми без икакве основе, да је црногорско питање тијесно спојено са Јадранским проблемом, а да ово спада у домен талијанских интереса те да ће подупријети захтијеве Црне Горе само ако Италија зато даде иницијативу. Она међутим из већ познатих разлога није жељела да се ријеши питање Црне Горе. Талијанска је влада са тим питањем Биоград успјешно уцјењивала. Ја сам се са свима мојим снагама борио противу ове Макиавељске талијанске политике. Услед овога сам успио и противу министра иностраних дјела Грофа Сфорце. Он ме је ради тога јавно напао у италијанском парламенту 26. јуна 1921. г., тврдећи при томе, да радим са извјесним талијанским националистичким елементима да оборим тадашњу италијанску владу у намјери, да Италију увучем у рат противу Југославије. Он је, пак, тога истога дана на црногорском питању пао, заједно са читавим кабинетом, мада је било јавно, да рапалским уговором црногорско питање није компромитовано. И ако је Ђолити са Грофом Сфорцом пак био, ипак је у политичким круговима талијанским преовладало мишљење да и кад би се задобила Француска, и Црна Гора се васпоставила да са том васпоставом не добије ништа, јер ће Црна Гора у критичним моментима бити на страни Словенства, а при том она би добила извјесна теиторијална проширења, као Скадар и друге крајеве на том дијелу Балкана, које иначе Србија, односно Југославија не може добити. Васпоставити Црну Гору значило је према талијанскоме схватању проширивати и јачати Словенство на Јадрану, противно интересима Италије. Моја тадашња борба и црногорских патриота за васпоставу Црне Горе одговарала је, дакле нашим општим интересима.

Части ми је најпонизније напоменути Ваше Величанство  да су синови покојног Краља Николе стално интригирали  са својим камарилом противу сваког успјешног рада. Нарочито су радили, да деморалишу и побуне црногорску војску, која се је налазила у Гаети. И то и друго су могли чињети само тим, што смо се налазили у иностранству, гдје нисам имао сила, да могу потпуно стати на пут њиховом демонском и издајничком раду. Они су чињели ово ради тога, што су вјеровали ако Црна Гора се васпостави, да им ја не само не бих дозволио да се поврате у земљу него и да бих их ставио под суд, да одговарају за своје злочине које су за вријеме рата починили противу интереса Црне Горе како у Црној Гори тако и у иностранству. Они су такође вјеровали, да и кад би мене политички нестало и они се повратили у Црну Гору, да би их црногорски народ убио због истих њихових злочина, или пак сам Биоград у циљу присвајања Црне Горе. Једном ријечју они нијесу жељели васпоставу Црне Горе и зато су се борили противу сваког мог рада и осталих патриота, а у циљу да задовоље своје приватне интересе.

Морао сам – Величанство, са мојим маленим снагама, да водим ради васпоставе Црне Горе једну страшну борбу са свијем видљивим и подмуклим силама, како у унутрашњим тако и спољним, али ипак, и поред свега тога хтио сам Црну Гору васпоставити, Величанство, да нијесу се на крају крајева сви моји успјеси ломили на непробојне бедеме силне Француске државе и њене дипломације, којој није могао одољети ни Лојд Џорџ и ако је имао у рукама силно британско царство.

Ја сам више него увјерен, да це се Ваше Величанство са мном сложити, да сам борећи се за ствар Црне Горе вршио са гледишта црногорског државног права и интереса српског народа, једну узвишену патриотску дужност, коју су били правно и морално обавезни да врше и други Црногорци без разлике положаја. Кад сам у поменутом разговору упитао покојног војводу Мишића, шта би он учинио, да је Црна Гора поступила према државном бићу Србије, као што је Србија према Црној Гори - одговорио ми је овај врли војник и патриота, да би се он борио противу Црне Горе, све донде, док не и био разријешен заклетве вјерности од стране Узвишеног Врховног комаданта. Само овакви узвишени, морални принципи су гаранција, Величанство, да може држава опстати и развијати се.

Срећан сам, Величанство, што могу данас с поносом рећи, да сам према бившој Црној Гори и бившој црногорској династији извршио до краја своју дужност и као грађанин и као војник и као државник. Бог и историја негдашње Црне Горе даће ми зато благослов и признање.

Црна Гора била ми је, Ваше Величанство, милија од цијелог Српства. Али у току борбе за њену васпоставу ситуација се међународна измјенила тако, да и кад би се Црна Гора васпоставила она нажалост не би могла данас више добити оно што је могла раније и ради чега је вођена та сама борба. Борба је за васпоставу Црне Горе постала у овом другом периоду безциљна. С друге пак стране оне државе и народи, који би жељели помагати борбу за васпоставу Црне Горе, они је желе тако и у толико помагати уколико да том борбом би могли нашкодити цијелом српском народу, што сам ја у прошлости стално одбацивао. Политичка акција за Црну Гору у овом периоду би била само једно средство у рукама непријатеља српскога народа. Како сам ја послије тога што сам Црногорац, Србин то не желим водити борбу која би шкодила српскоме народу, а не би могла донијети користи црногорскоме народу и у случају васпостављања његове Отаџбине. Ради тога сам, Величанство, скоро ево двије године и прекинуо сваку озбиљну борбу.

Црногорски народ има да се бори само за његов културно - економски развитак а на темељу политичког јединства Срба, Хрвата и Словенаца.

Ваше Величанство, милостиви Господару  

Ја сам се напосљетку ријешио, послије пуне године дана размишљања и послије неких шест година тешке борбе и страховања, да се одазовем жељама мојих личних пријатеља, те да покушам да се легалним путем вратим у моју нову Отаџбину, као њен слободан грађанин и да у том случају моју радну снагу на расположење држави Срба, Хрвата и Словенаца, али, ако сам, у одбрани права, части и интереса црногорског народа и његове бивше династије починио извјесне политичке кривице, према Србији, односно према држави С. Х. С., то ја најпонизније молим Ваше Величанство, да би сте ми благоизвољели, данас већ као мој Узвишени Господар, милостиво дати амнестију за све моје политичке кривице.  

Част ми је најпонизније изјавити Величанству, да ћу бити лојалан грађанин и да ћу искрено и лојално служити интересима државе С. Х. С., као и бити вјеран Вашем Величанству као и династији Карађорђевића, јер сам тврдо увјерен, да ћу моћи и овим путем користити интересима мога народа.

Такође надам се, Величанство, да ће бити и влада Вашег Величанства  вољна, да правилно оцијени овај мој корак са виших државних интереса, те да ће и Вашу најмилостивију одлуку радо у дјело провести.

Вашег Величанства најоданији и најпонизнији

Ј. С. Пламенац бив. Министар - Предсједник