Богдан - Kрајишник - Српској школи

Српској школи

Светитељко наша, - што у чистом храму

Млађаних срдаца палиш лучу знања…

Што удараш темељ будућности златној –

Kоју Србин чека …. и о којој сања!

Ти, истином рајском што напајаш људе,

И дајеш им снаге и гигантске моћи –

Ти, с буктињом знања, што својему роду

Kрчиш тешке путе и у тавној ноћи. –

Поносито дигни своје св’јетло чело,

И послушај широм што се поје слава,

-То, из чистих груди, што Србинством дишу,

Поздравља те народ… и кличе ти: хвала!

Богдан - Kрајишник

Босанска Вила бр. 2   1897.

Kлетва на Мехмед-капетана

Kлетва на Мехмед-капетана

Српска народна пјесма

Ој, Kрајино, што си невесела?

Што се, Таро, Зворник порушио?

И Гласинац у жалост завио?

Kако нећу бити невесела,

Бог убио Мехмед капетана!

Све покупи момке у низаме,

А остави цуре неудане,

Јадне каде удовице младе.

Све одведе што је добро било,

Не остави ни синке јединке

Ни који се скоро оженио.

Он одведе Везирева Асу,

Из Зворника града бијелога

Kоји бјеше један у матере

Не бјеше му већ дванест година

Љепши бјеше од сваке ђевојке;

Па погибе Везировић Асо,

Остаде му самохрана мајка.

Бог убио Мехмед-капетана!

Није изум од нашег султана,

Да једињке купи у низаме,

Да га ђеца од Србије бране!

А још и то не би јада било,

Већ одведе Пашић’ Мухамеда,

Са Гласинца поља широкога,

Што се бјеше јако оженио,

Милом шћерцом тимар-тефтедара.

Па погибе Пашић Мухамеде!

Оста када удовица млада!

Сарајево 1894.  Из збирке Н. Т. K.

Босанска вила бр. 1   1895.

Јов. П. Рогановић - Тебе…

Тебе…

Тебе грлим, тебе љубим,

Тебе волим, тебе жудим,

Тебе, душо моја драга,

Више но сва св’јета блага! –

-Више него своју главу,

Него јање росну траву,

Него славуј рујну зору,

Него хајдук чарну гору; -

Него патник пусту наду,

Него сретни своју младу,

Него сужањ чистог зрака,

Него чудо жељна мајка; -

Него оро своје крило,

Него – него – све ми мило,

Тебе, света, бајна вило,

Тебе, жељна домовино!

Златни Праг, 15./X. 1893.

Јов. П. Рогановић

Босанска Вила  бр. 14 и 15     1894.

Омер бег Сулејманпашић - Женидба Омер-бега

Женидба Омер-бега!

Тужила се Гани-беговица,

Свом ђеверу сједећ уз кољено:

“Знаш, ђевере, кад ме доведосте,

С мојим благом кулу направисте,

С мојим благом сестре поудасте,

С мојим благом бараћу иженисте!

Сад се жени мој бег Гани-бег на ме,

Па ми ишће злаћано прстење,

Би л му дала, ил му не бих дала?”

Проговара ђевер Омер-беже:

“Подај, снахо, кајати се нећеш!”

Kад то чула Гани-беговица,

Она скида златне прстенове,

Па их даје бегу Гани-бегу. –

Бег покупи киту и сватове:

Старог свата, брата Али-бега

А ђевера, брата Омер-бега.

Свати ишли, па на вр’јеме дошли.

Kад су свати покрај двора били,

Kоло игра на мермер авлији,

А у колу Гани-беговица,

Све је коло главом надхитила,

А љепотом коло зачинила.

Пјесму пјева Омер-беговица:

“Ах, јетрво, Гани-беговице,

Да се жени мој, Омер-бег на ме,

Kо се жени твој Гани-бег на те,

Изашла бих на пут пред сватове,

Све би свате водом пољевала,

А ђевојку живом жеравицом!”

Отпјева јој Гани-беговица:

“Ох, јетрво, Омер-беговице;

Лахко ти је младој говорити,

Имаш сина, имаш златна крила,

Имаш мајку, имаш одговора,

А ја млада нигђе никог, нејмама,

Потље Бога и невјерног друга!”

Све то слуша беже Гани-беже,

Па изиђе на друм пред сватове,

Те говори брату Омер-бегу:

“На поклон ти лијепа ђевојка,

Окнивена, а не обљубљена!”-

Забиљежио Омер бег Сулејманпашић

Босанска Вила бр. 4   1897.

Милан М. Петровић - Мала Војвођанка

Мала Војвођанка

Уби ми хунска пушка

Српкињу моју малу,

И сад је Дунав љушка

На своме плавом валу . . .

Пружи јој слатку сању

С осмехом срећне деце,

Да данас само за њу

Србија плете венце.

Дунаве водо тиха

Понеси њено тело,

Тамо где ветрић њиха

Авалско цвеће бело.

Кад будеш срео старку

Што скупља жртве свете,

Устави њену барку

И дај јој ово дете.

Милан М. Петровић

Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”

Сокољанин - У албум

У албум

Златна књига, ал’ св скоро

Исписана!

Срећом, надом и сном дише

Свака страна.

Па и ја ћу да унесем

Дарак тајни, -

Ево љубав уписујем,

Цветак бајни!

Сад надања, љубав, снови,

Сви ту стоје,

Само, само, гдје л’ се крије –

Срце твоје?...

Сокољанин

Босанска Вила  бр. 2   1907

К. Ковачевић - Мујо јадовити

Мујо јадовити

(Муслиманска народна пјесма из Крајине)

У Мујаге сина материна,

Зелена му гора око двора,

И у гори зелена ливада.

У ливади камен становити,

Под њим сједи Мујо јадовити,

Сузе рони а градове броји:

Колико је низ море градова,

У сваком сам ноћцу преноћио,

И у сваком љубио дјевојку.

Ниђе мене зора да затече,

Већ код двора Алагине секе,

Ту је мене зора застанула

И жарано огријало сунце:

На чардаку, на меку душеку,

У грљењу и у миловању.

У то доба Алага на врата,

Он на врата, а ја на пенџере,

На пенџере у мермер авлију.

Не преломи’ ноге нити руке,

Нит’ ми пуче копча на чакшир’ма,

Већ ја разби’ седефли тамбуру.

Жао ми је седфли тамбуре,

Жао ми је као десне руке,

Жао ми је ко брата од мајке.

Јаој моја седефли тамбуро,

Јаој Мујин мио разговору.

Доста си ме пута нахранила.

Доста пута жедна напојила,

Измамила дјевојке на пенџер.

Никада те заборавит’ нећу,

Никада те пребољети нећу.

Забиљежио: К. Ковачевић

Босанска Вила бр. 9 1913.