Авијатичарева смрт
„Збогом!“ – рече Француз. Клик.. пљескање света..
И захукта мотор.. устрепташе крила..
И, к’о брзи кондор, муњевитог лета,
Подиже се биплан Константина Жила.*)
Млад, насмејан пилот поздравља из чуна
И лети све више у царство лазура.
Док под њиме: „Ура!“ и прасак плотуна
Тутње, к’о далека, једва-чујна бура.
И људи под њиме бледе и нестају..
Вароши к’о мрље разбацане леже..
Раздеpани, доле облаци остају..
Преплашени орли у суноврат беже.
Већ је над Чаталџом. Прокрстари, луком,
Харбијех, Газинер и Каракај-Нокри.
Па измахну крепком, поузданом руком,
И дим експлозива све форове покри.
Ал’, одједном, оздо, зрно из шрапнела
Прострели му прса. Тад десницом, свесно,
Докопа за крму, па натраг, к’о стрела,
Појури кроз плаво безмерје небесно.
И тад, изван паљбе дивљих Азијата,
Притиснувши рану, из које крв лопи,
Наслони се тужно на руб апарата,
И, пре но ће очи занавек да склопи,
Погледа још једном, жудно, на све стране,
На брежуљке цветне и ливаде меке,
И шумарке златне, сунцем обасјане,
И сети се, с болом, Француске далеке.
Затим онесвесну, и у истом часу
И биплан се спусти. И к’о бура јака
Да понесе срећну, ускипелу масу,
Све закликта: „Ура! Ево нам јунака!“
И наже све живо: и момчад и људи
Са ловорним венцем: „Јунаку столећа!“
И мајке, са децом стиснутом уз груди,
И девојке младе, са китама цвећа.
Кад тамо: он крвав, хладан, избездушен,
Али му је крма још у руци била..
А над њиме биплан, оловом избушен,
К’о огроман кондор прострељених крила...
* Жил Константин, француски пилот, који се уздигао, код Сурме, из бугарског логора, летео над Чаталџом, и тамо погинуо.
