понедељак, 3. мај 2021.

Авијатичарева смрт

 

 

 


Авијатичарева смрт

 

„Збогом!“ – рече Француз. Клик.. пљескање света..

И захукта мотор.. устрепташе крила..

И, к’о брзи кондор, муњевитог лета,

Подиже се биплан Константина Жила.*)

 

Млад, насмејан пилот поздравља из чуна

И лети све више у царство лазура.

Док под њиме: „Ура!“ и прасак плотуна

Тутње, к’о далека, једва-чујна бура.

 

И људи под њиме бледе и нестају..

Вароши к’о мрље разбацане леже..

Раздеpани, доле облаци остају..

Преплашени орли у суноврат беже.

 

Већ је над Чаталџом. Прокрстари, луком,

Харбијех, Газинер и Каракај-Нокри.

Па измахну крепком, поузданом руком,

И дим експлозива све форове покри.

 

Ал’, одједном, оздо, зрно из шрапнела

Прострели му прса. Тад десницом, свесно,

Докопа за крму, па натраг, к’о стрела,

Појури кроз плаво безмерје небесно.

 

И тад, изван паљбе дивљих Азијата,

Притиснувши рану, из које крв лопи,

Наслони се тужно на руб апарата,

И, пре но ће очи занавек да склопи,

 

Погледа још једном, жудно, на све стране,

На брежуљке цветне и ливаде меке,

И шумарке златне, сунцем обасјане,

И сети се, с болом, Француске далеке.

 

Затим онесвесну, и у истом часу

И биплан се спусти. И к’о бура јака

Да понесе срећну, ускипелу масу,

Све закликта: „Ура! Ево нам јунака!“

 

И наже све живо: и момчад и људи

Са ловорним венцем: „Јунаку столећа!“  

И мајке, са децом стиснутом уз груди,

И девојке младе, са китама цвећа.

 

Кад тамо: он крвав, хладан, избездушен,

Али му је крма још у руци била..

А над њиме биплан, оловом избушен,

К’о огроман кондор прострељених крила...

 

* Жил Константин, француски пилот, који се уздигао, код Сурме, из бугарског логора, летео над Чаталџом, и тамо погинуо.


Војислав Ј. Илић Млађи 




          




Чарлсу Картеру

 

 

 

† Чарлсу Картеру

– Члану енглеске санитетске мисије, преминулом

од тифуса у Скопљу –

 

Спавај ту, у граду нашег Силног цара!

У залеђу сурих качаничких стена!

Уз вечити жубор широкоr Вардара,

На догледу врха снежног Љубетена!

 

Не жали што ниси у родној ти груди,

Јер твоја је земља гдегод људи пате.

Умро си, ал’ часно. Сад спокоjан буди!

У доброj си земљи.. спавај мирно, брате!

 

Ми смо те под крило наше српске груде

Допратили скромно, без помпе и блеска,

Али с пуно суза... То знак нек ти буде

Кол’ко сте нам драги: и ти и Енглеска!

 

Иако туђинац, из краја далека,

Дошао си к нама, у тегобе рата.

У бонику сваком глед’о си човека,

У човеку сваком ближњега и брата.

 

Док је ратни тутањ грозно одјекив’o

Ступ’о си за војском на бојне пољане.

И к’о анђ’о Добра, нежно си изливо

Утеху у срца, а мелем на ране.

 

По снегу и киши, у бдењима дугим,

Оружан једино бескрајном добротом,

Животе си стално спасавао другим,

Па зар зато, брате, да платиш животом?

 

Црн удес човечји! Диже, крепи, лечи.,

Васкрсава снагу патника очајна..

И, уместо Среће, а Коб се испречи

И узме му живот.. Трагика бескрајна!...

……………………………………………………….

 

О, ти, земљо наша, српска земљо мила,

У коју је дош’о, вођен од Божанства,

Ти му топла буди, као што је била

И његова љубав наспрам Човечанства!

 

О, ти, који ни гроб не знаш свог јединца,

О, Српкињ0 стара, којој Рат све узе,

Дођи овде, гробу младога туђинца

И дај му да п0зна материнске сузе!

 

И ви, моме лепе, дођ’те и ви често!

А кад гране светлост пуног прaмaлeћa,

Доносите венце на то свето место!

Дајте пуно крило цвећа, цвећа, цвећа!

 

Војислав Ј. Илић Млађи 




          




недеља, 4. април 2021.

Отровни цвет

 

 


Отровни цвет

У дивној зори прамалечних дана
Ко сунце љупко обасјава свет
Под густим сплетом мирисавих грана
Нашао сам љупки и стидљиви цвет.

То беше цветак невиђен од људи
Надземна нека непојамна чар
То беше цветак што заносно буди
У души пламен, а у срцу жар.

Ко да га озго, где се звезде злате
Случајно доле упустио Бог
Рекав ми тихо: „Он је створен за те,
Запој га нежно соком жића свог“.

Љубљаху га силно у заносу пуну
Ал’ једном грлећ убав цветак мој
Завирих дубље у сјајну му круну
И љуту гују опазих у њој.

И ја је гледах где јед смрти бљује
И грозећи се тад познадох млад
Да на обмани човек срећу снује
Да је истина скоро што и јад.

Златну нит снова покидану спазих
И омрзну ми варљив живот клет
Процвилех горко и ногама згазих
Мој лепи, нежни и отровни цвет.

Војислав Ј. Илић Млађи 




          




Војников опроштај

 

 


Војников опроштај

Збогом, оче! Збогом, мила мати!
Ја вам више не могу остати
Јер Краљ зове у крвави бој...
Не чекајте, нит ме више зов'те!
Свршено је... Збогом! Благослов'те!
И прежал'те млади живот мој!
          Ура, другови! У бојни ред!
          Под крвав барјак! Напред! Напред!

Збогом, ружо, скоро узабрана:
Збогом, љубо, сунце мојих дана!
Остај здраво! Штитио те Бог!
Па, паднем ли у љутоме боју,
Чувај, љубо, успомену моју
И мој образ и синчића мог!
          Ура, другови! У бојни ред!
          У дим и огањ! Напред! Напред!

Збогом, надо, мој мирисни цвете,
Збогом, сине, збогом, моје дете,
Ах, ти не знаш, ништа не знаш сад,
Ал', кад буде, па кад време мине,
Кад порастеш, па кад чујеш, сине,
Рузумећеш... дичићеш се тад!
          Ура, другови! У бојни ред!
          У крв, у славу! Напред! Напред!

Збогом, брда и пољане травне,
Збогом, горе, српске горе славне,
Где сам чисти удисао зрак!
Српско сунце нек вам вечно сија!
Ако паднем — живела Србија!
Ако дођем — доћ’ ћу 
кô јунак!
          Ура, другови! У бојни ред!
          За част, за славу! Напред! Напред!

Чуј! Већ труби... Јунаци, устајте!
Још једанпут добро прегледајте
Танад, бомбе и сабаља рез!
Па светимо тешке ране братске!
Поцепајмо ноте дипломатске!
Нека грмну: топ и митраљез!
          Ура, другови! У бојни ред!
          Ура! Ура! Напред! Напред!

3. Х 1912. год.


Војислав Ј. Илић Млађи 



          




Комад хлеба

 

 


Комад хлеба

Новембарска студен. Хучи Дрим у ноћи.
И док јата врана круже у висини,
Млад коњаник један, остављен, без моћи,
Лежи украј пута, врху на планини.

Полусмрзнут, гладан, усред снега ладна,
Беспомоћно чека да га смрт покоси.
Из снега му вири само рука јадна,
Ко да кору хлеба, умирући, проси.

Ратници, јунаци, ко на пратњи кобној,
Корачају тешко у бескрајном низу,
Снуждени и мрачни, у тишини гробној
Један од њих само приђе сасвим близу:

Кад виде младића он узбуђен стаде,
Два пут је, у сумњи, тужно главом ман’о,
– Синко, ево хлеба!  – рече му и даде
Па још већма снужден, прође полагано.

И док снег албански провејава лако,
Завејани дечко, усред снега густа,
Држи хлеб у руци и почива тако
Немоћан да руку принесе до уста.

Ратници промичу, не чује се гласак.
Газе као сенке, сви суморног лика,
Опет један само застаде за часак
Кад виде крај пута згрченог војника.

Изнурен од глади, ближе с пута сиђе,
Пред оком му трепти црвен рој светлаца.
– Гле, мртвог војника! – помисли и приђе,
– Хајд` да узмем хлеба из руке мртваца!

И сегну, ал „мртвац“ стиште комад брже,
И прошапта тужно: „Не дирај ми, роде!“
Посрамљен се ратник ко опарен трже
И рекав: „Опрости! “, с војницима оде.

Док сваки њин корак један леш бележи
И док звезде трепте на албанском небу,
Осмехнути дечко још и даље лежи
И умире тако с погледом на хлебу.

Коњи и јунаци по цичи, хладноћи,
Пролазе крај момка, врху на планини.
Снег веје ли веје. Хучи Дрим у ноћи
И гаврани гладни гракћу у висини.

Војислав Ј. Илић Млађи