Чарлсу Картеру

 

 

 

† Чарлсу Картеру

– Члану енглеске санитетске мисије, преминулом

од тифуса у Скопљу –

 

Спавај ту, у граду нашег Силног цара!

У залеђу сурих качаничких стена!

Уз вечити жубор широкоr Вардара,

На догледу врха снежног Љубетена!

 

Не жали што ниси у родној ти груди,

Јер твоја је земља гдегод људи пате.

Умро си, ал’ часно. Сад спокоjан буди!

У доброj си земљи.. спавај мирно, брате!

 

Ми смо те под крило наше српске груде

Допратили скромно, без помпе и блеска,

Али с пуно суза... То знак нек ти буде

Кол’ко сте нам драги: и ти и Енглеска!

 

Иако туђинац, из краја далека,

Дошао си к нама, у тегобе рата.

У бонику сваком глед’о си човека,

У човеку сваком ближњега и брата.

 

Док је ратни тутањ грозно одјекив’o

Ступ’о си за војском на бојне пољане.

И к’о анђ’о Добра, нежно си изливо

Утеху у срца, а мелем на ране.

 

По снегу и киши, у бдењима дугим,

Оружан једино бескрајном добротом,

Животе си стално спасавао другим,

Па зар зато, брате, да платиш животом?

 

Црн удес човечји! Диже, крепи, лечи.,

Васкрсава снагу патника очајна..

И, уместо Среће, а Коб се испречи

И узме му живот.. Трагика бескрајна!...

……………………………………………………….

 

О, ти, земљо наша, српска земљо мила,

У коју је дош’о, вођен од Божанства,

Ти му топла буди, као што је била

И његова љубав наспрам Човечанства!

 

О, ти, који ни гроб не знаш свог јединца,

О, Српкињ0 стара, којој Рат све узе,

Дођи овде, гробу младога туђинца

И дај му да п0зна материнске сузе!

 

И ви, моме лепе, дођ’те и ви често!

А кад гране светлост пуног прaмaлeћa,

Доносите венце на то свето место!

Дајте пуно крило цвећа, цвећа, цвећа!

 

Војислав Ј. Илић Млађи